Sportski ribolovci Srbije
Čuvajmo ribolovne vode danas
da bi nam deca uživala sutra!
BALAVAC (Gymnocephalus cernuus)
Balavac (lat. Gymnocephalus cernuus ) je slatkovodna, riba,
pripada porodici grgeca Percidae.
Latinski naziv: Gymnocephalus cernuus
Lokalni nazivi: okun, paplajz, smrad
Maks. dužina: 25 cm.
Maks. težina: 400 g. ( u Rusiji je pronaden balavac od 16 kg )
Vreme mresta: od aprila do maja (ponekada i u junu)
Opis i grada
Balavac ima izduženo telo. Leda su mu sivozelene boje sa crnkastim mrljama, i imaju nejasno izražene izdužene sive pege, a ledna peraja su mu srasla, medusobno spojena, i prošarana tamnim tackama. Debele bodlje se nalaze i u podrepnom peraju. Bokovi su mu žuckasti boje, a trbuh belicast. Usta su poludonja, a rilo je kratko i tupo. Kružni poklopci - obrazi - takode su snabdeveni sa 11-12 oštrih bodlji. Ima velike buljave oci mutnoplavicaste boje. Krljušt mu je duboko usadena u kožu. Bodlje su mu šuplje poput igala za inekcije kroz koje luci otrov iz potkožnih žlezda (ihtiotoksin ), pa se posle uboda oseca intenzivan i trajan bol. Glava mu je šiljata i bez krljušti sa mrežom senzornih pora. Ima osetljivu bocnu liniju. Boja tela zavisi od okoline u kojoj živi ali je najcešce svetlozelene sa tamnim uzdužnim prugama. Telo balavca je lepljivo i sluzavo. Gradom podseca na bandara.
Balavac koji obituje u rekama i jezerima sa pešcanim dnom je svetliji od primeraka koji žive na muljevitom dnu. Naraste oko 10-13 cm u proseku, mada ima i vecih primeraka (oko 25 cm), i 400 g. U nekim jezerima Rusije ulovljeni su balavci od 16 kg. Takav gigantski rast zavisi pre svega od kolicine hrane koje ima tokom cele godine.
Navike, stanište, rasprostranjenost
Balavac u mutnoj vodi i na niskim temperaturama, zbog razvijenog cula vida, ima sposobnost hranjenja u mraku. Danju boravi u dubokoj vodi, a nocu, radi ishrane, zalazi u plicake, jer se hrani faunom sa dna. Slabo podnose deficit kiseonika u vodi. Boravi pored strmih ili stenovitih obala, gde talasi razbijaju i nanose gliste i larve, a posebno ga privlaci larva komaraca. Balavac naseljava vode u vecim ravnicarskim tekucim vodama i jezerima Evrope, sa izuzetkom Španije, |Italije i Grcke. Nalazimo ga u vecem delu Sibira, do Bajkala. Živi na dubini 3-5 m, u velikim jezerima, a i u recicama i velikim rekama. Retko se srece na dubinama manjim od dva metra, jer izbegava suncevu svetlost i toplu vodu. U recnim jezerima, kao riba noci i sumraka, živi u jamama ispod zasencenih obala, ali najviše voli brane i mostove gde nalazi hranu i hladovinu. Balavac je miroljubiva, društvena riba, koja leti, sve vreme provede na jednom mestu sem u slucajevima kada voda postane previša topla. Balavac podnosi širok raspon ekoloških i stanišnih uslova ukljucujuci slatku i brakicnu vodu, mutnu i zagadenu. U Srbiji je rasprostranjen u vodama crnomorskog sliva.
Razmnožavanje
Balavac se mresti dva puta godišnje, u aprilu i maju, a ponekada i u junu. Ženka položi 50.000-100.000 jaja ikre žuckaste boje, precnika od 0,8 do 1 mm povezane pihtijastom, mada ne i lepljivom sluzi, na šljunkovitom ili peskovitom dnu, u blizini obale reke, cesto na poplavljenim terenima tokom noci ili u sumrak. Mlad se izvaljuje nakon dve nedelje i izgleda ostaje na istom mestu do kraja leta, pojavljujuci se u plicacima, ne dostigavši dužinu 2,5 cm. Tempo rasta kod balavca je dosta spor. Polnu zrelost dostižu sa dve godine. Kad se izlegu, hrane se sitnim životinjama, a kasnije larvama i malo vecim životinjama.
BANDAR (Perca fluviatilis)
Lokalni nazivi: buljež, bandar, okan, kokelj, kostrež, ostriž
Maksimalna dužina: 50 cm
Maksimalna težina: 2-3 kg
Vreme mresta: od marta do aprila
Opis i grada
Grgec, dok je mlad je izdužen, a sa godinama mu dužina tela raste, a posebno kod jezerskih, dugoživecih, starih jedinki, te se postiže hidrodinamican oblik. Glava mu je proporcionalna telu i ima snažna velika usta sa oštrim kupastim zubima. Sva peraja, narocito repno, dobro su razvijena, a oba ledna su nešto viša kod bandara iz tekucih voda. U analnom peraju se nalaze dve bodlje, a na zadnjem delu prednjeg lednog peraja se nalazi crna mrlja. Telo pokrivaju sitne ktenoidne krljušti. Nijanse boje tela, debljina, kao i broj pruga mogu varirati, a sve u zavisnosti od staništa. Kolorit je kod grgeca u Srbiji zelenkastožuckast, sa vertikalnim crnim prugama (5-8) duž bokova tela. Trbuh mu je srebrnkast, a donja peraja crvene boje. Životni vek varira od populacije do populacije. U pojedinim populacijama njihov životni vek jedva da prede 6 do 7 godina. Ipak ima populacija u kojima se mogu sresti i mnogo stariji primerci.
Stanište, rasprostranjenost i ponašanje
Može živeti u najrazlicitijim staništima: tekucim, brzim vodama i sporim – mirnim rekama, u jezerima i mocvarama, pa cak i u obalnom delu slabo oslanjenih mora. Pri dužini od 4 do 7 mm hrani se racicima i planktonima. Pri dužini od 40 do 50 mm prelazi polako na ishranu sitnim beskicmenjacima faune dna; larve insekata, pretežno komaraca. Kasnije, dostizanjem dužine od 13 do 15 cm hrani se ribama. Lovi iskljucivo danju, najviše u zoru i sumrak, ali i preko dana, zavisno od potrebe za hranom. Noc provodi u plitkoj priobalnoj vodi na dnu, potpuno neaktivno. Sa dolaskom noci i polaskom na pocinak jato se raspada, da bi se izjutra opet formiralo. Odrasli bandari zimi, iz dubina, periodicno dolaze u plice delove da nešto ulove i pojedu, pa se zatim ponovo vracaju u dubinu. Odrasli bandari su cesto usamljeni, ali u mladosti love plen i kao jatni predatori.
U Srbiji trenutno najvece stabilno stanište grgeca je Vlasinsko jezero. Može se naci u rekama crnomorskog i egejskog sliva.
Razmnožavanje i razvoj
Svoj mrest obavlja na razlicitim podrucjima, pa i na raznim dubinama, tokom dana i nocu, a traje od nedelju do mesec dana, obicno 10 do 14 dana, što u mnogome zavisi od temperature. Na podrucja mresta dolaze prvo mužjaci, a tek posle nekoliko dana i ženke. One plivaju unaokolo da bi privukli mužjake koji ih prate - najcešce grupa od 2 do 5 mužjaka. Pred mrest ženka obicno pliva u krug, da bi zatim lucnim savijanjem tela i kontrakcijama izbacila ikru (u roku od 5 sekundi) u vidu dugacke, spiralno izuvijene trake (dugacke do 2,1 m i široke 5 do 10 cm). Ženke bandara imaju samo jedan jajnik, koji je nastao spajanjem prvobitna dva. Mužjaci, obicno po dva (sa svakog kraja trake ka sredini - po jedan), odmah posle polaganja ikre plivaju i nad trakom izbacuju mlec. Posle mresta u vremenu od oko pola sata i mužjaci, a narocito ženke su ošamuceni, izgubljenog osecaja za ravnotežu, a potom se, polako, potpuno oporavljeni udaljavaju sa mresnog podrucja. Ikra posle oplodnje ima precnik od 2 do 3 mm. Inkubacija ikre traje, u zavisnosti od temperature vode od 8 do 14 dana. Tek izvaljena mlad duga je izmedu 4 i 6 mm. Optimalna temperatura vode je 14 stepeni, jer je tada preživljavalje ikre i mladi najvece. Posle izvaljivanja, mlad provodi vreme u mirnim delovima priobalja, a kako raste, krece se ka otvorenoj vodi, u ishranu planktonom pri površini. Pocetkom leta, pri velicini od oko 5 cm, vraca se u priobalje ili na dno do dubine od oko 3 m i prelazi na ishranu faune dna. Tu boravi do kasne jeseni, kad sa padom temperature polako odlaze ka dubinama gde prezimljava. Preživljavanje zavisi od uspeha u ishrani tokom prve godine života. Njihova brzina plivanja i ubrzanje nisu impozantni, te im pojedinacno vecina riba lako umakne, ali mogu da koriste kolektivni lov u jatu.
U Srbiji se mresti krajem marta i do kraja aprila, a u nepovoljnim godinama do pocetka maja. Polnu zrelost ženke sticu u 4 godini, a neki mužjaci i godinu dana ranije. Kada predu na ishranu ribom, što je posebno vidljivo kod ženki i stopa smrtnosti je manja. Rast je, posle izrazitog ubrzanja u cetvrtoj, petoj i šestoj godini starosti, nešto usporeniji ali stalan.
BAS (Micropterus salmoides)
Latinski naziv: Miscropterus salmonides
Lokalni nazivi: pastrmski grgec
Maks. dužina: 60 cm.
Maks. težina: 10 kg.
Vreme mresta: od aprila pa sve do juna ili jula
Opis i grada
Bas ima telo tamnozelene boje sa tamnim mrljama sa obe strane, a po sredini tela ima horizontralnu prugu veoma razlicite širine. Donja strana tela mu se preliva od svetlo zelena pa do bele boje. Ledno peraje se sastoji se od 9 bodlji i skoro je odvojeno, dok nastavak lednog peraja sadrži 12-13 mekih zrakastih delova. Kod basa završetak gornje vilice dopire skroz do granice oka.
Micropterus na grckom znaci malo peraje, dok salmo takode znaci pastrmka, pa je verovatno zbog toga i jedan od njegovih danas odomacenih naziva u Srbiji "pastrmski grgec".
Navike, stanište, rasprostranjenost
Bas se naziva Pastrmski grgec i ne zna se zašto se tako, jer iako mu u imenu stoji salmonid, on ne pripada salmonidima, jer njegov najbliži rodak je suncanica i oni pripadaju istoj familiji. Bas obitava u vodenim površinama koji su obrasli gustom podvodnom vegetacijom, lokvanjima, drezgom i razlicitim vrstama algi. A može se naci i u priobalnom pojasu, i to u delu koji je obrasao sa gustome trskom, i cija je širina od 2 do 4 m.
Bas se krece i zadržava u zatravljenim delovima vode, najradije oko velikih okana u drezgi i u zoni zatravljenog dna, gde je u potrazi za mekušcima i racicima. Manji primerci basa se mogu videti kako uz samu ivicu drezge plivaju u potrazi za hranom na dubini od oko pola metra. Krupniji primerci se retko mogu videti u površinskom sloju vode. Bas se cesto, u letnjem periodu, u najgušcoj travi, lenjo prevrce bez uobicajenog praska na površini.
Masovnija pojava basa u Srbiji u kanalskom sistemu Backe privukla je ribolovce u potragu za tom atraktivnom grabljivicom. U Vojvodini ima mnogo kanala u kojima bas obitava.
Razmnožavanje
Bas se mresti kada temperatura vode dostigne 16°C. i tada pocne da pravi gnezdo u tihoj vodi bogatoj vodenim biljem, obicno na dubini od jednog metra ( 0.5 m – 2 m). Ženka basa polaže od 2 000 do 43 000 jajašaca, a nakon polaganja, mužjak je otera od gnezda i, brani gnezdo napadajuci sve uljeze. Za to vreme se ne hrani. Nakon 5 do 10 dana mlad se izleže i ostaje na okupu pod budnom pažnjom oca. On svoje mlade cuva još nekoliko dana nakon izleganja, dok se oni hrane zooplanktonom i larvama insekata. Kada dostignu velicinu od 5 cm, mladi basovi postaju aktivni predatori. U Srbiji se mrest odvija u zavisnosti od godine, od aprila pa sve do juna ili jula.
BUCOV (Aspius aspius)
Familija:aspius
Rod:cyprinidae
Latinski naziv: Chalcalburnus chalcoides
Lokalni nazivi: pegunca
Maksimalna težina:
Maksimalna duzina: 40 cm
Vreme mresta: maj - jun
Opis i grada:
Gornja strana glave i leda su tamni sa zelenkastim prelivom, a bokovi tela i trbuh su srebrnaste boje. Osim repnog, sva peraja imaju crvenkastu boju pri osnovi, a po obodu su siva. Obicno narastu i do 40cm. od 15 do 25 cm a postoje podaci da dosežu i do 40cm. Uzdužbocne linije ima 57 do 70 komada sitnijih krljušti. Ko zna zašto, ali u svakom slucaju neopravdano, kod nas je praksa da se naziv bucov koristi za bolena.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Hrane se faunom dna i larvama riba. Za razliku od bolena, kome je nalik, ne hrani se kederima. Žive u mirnijim vodama crnomorskog sliva i nemaju privrednog znacaja.
Razmnožavanje:
Mresti se u maju i junu, na šljunkovitoj podlozi. Plodnost mu je od 20000 do 40000 jaja. Na prednjem kraju tela i na glavi, u periodu mresta, kod mužjaka se javljaju bradavicasti naraštaji.
JEGULJA (Anguilla anguilla)
Familija: Anguillidae
Rod: Anguilla
Latinski naziv: Anguilla anguilla
Lokalni nazivi:Jegulja
Maksimalna težina: 5 - 8 kg
Maksimalna duzina: 180 cm
Vreme mresta: februar - april
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Jegulja živi u slivovima Baltickog, Sredozemnog i Severnog mora. Retko se nalazi u crnomorskom slivu. Evropska jegulja naseljava Evropu duž obale Atlanskog okeana, Mediteranskog, Azovskog i Crnog mora. ženke odlaze u gornje tokove, a mužjaci ostaju u brakticnim vodama na ušcu. U potrazi za hranom one znaju da migriraju i do 1.000 m nadmorske visine. Društvo ljubitelja ribolova iz Galca je 1890. godine dobavilo više od pola miliona mladih jegulja iz Altane (Šlezvig) i pustilo ih u Dunav kraj rumunske obale. Pored reka, jegulja rado nastanjuje jezerca, kanale, jezera i potoke zahvaljujuci komunikaciji koja postoji medu njima. Posebno voli dna sa stenovitim odronima, stare konstrukcije, nosace i stubove mostova. Pored toga, jegulje se smeštaju i u potopljenim stablima i drvecu, u šupljim strmim obalama, u zapletenom korenju. Jegulja je stanovnik tame koja najveci deo vremena provodi skrivena i zaklonjena od svetla. Stalno je u zasedi, u ocekivanju moguceg obroka. Najaktivnija je od nekoliko sati pre noci, pa sve do jutra. Izuzetak su dani porasta vodostaja, letnje oluje koje mute vodu, ali i oblacni i kišni prolecni i jesenji dani. Po svoj prilici jegulja se aklimatizovala u Dunavu i kasnije razmnožavala u moru. Recna jegulja je prolazna riba, jer ne provodi ceo život u slatkoj vodi, mada postoji razlika izmedu jegulje i tzv. prolaznih riba. Te druge odrastaju u moru, a u slatke vode dolaze da se izmreste. Jegulja, pak, raste i razvija se u slatkoj vodi, a u more odlazi da se izmresti. Na tom putu nema prepreke (ni visoki vodopadi) koje jegulja ne može da savlada da bi dospela u more. Ne zna se pouzdano kako savladuje te prepreke koje ni lososi ne mogu da prebrode, ali ih po svoj prilici zaobilazi prolazeci kroz vlažno priobalje. Neki tvrde da može da puzi po vlažnoj zemlji i da van vode može da provede više od 12 sati. Jegulja naseljava reke sa glinastim i muljevitim dnom, a izbegava reke i jezera sa kamenitim i pešcanim dnom. Voli trsku i drugo vodeno bilje. Danju miruje u mulju, a nocu traži hranu. Zimi se takodje zavlaci u mulj, ponekad i 40cm duboko. Jegulja zna za jedan dan da prede 20 do 40 km. Može se reci da jegulja nije probirljiva kad je u pitanju hrana. Voli bezmalo sve: ribe, recne rakove, vodene puževe, crve, vodene i kopnene insekte. Jedino što bi moglo da predstavlja problem je velicina plena, jer jegulja ima dobar želudac - ali mala usta. Kad je jelovnik bogat, ume da bude probirljiva; ali kada su vremena teška, ni najmanji plen ne prode nezapaženo.
Opis i grada:
Jegulja na prvi pogled lici na zmiju, pa je u nekim krajevima ne smatraju ribom i ne koriste kao hranu. Telo joj je dugacko i skoro savršeno cilindricno, samo joj je rep malo spljošten. Glava joj je mala i konusna, a na njoj se nalaze male oci i dva para naglašenih nozdrva na gubici koje su znacajne za njeno culo mirisa. Donja vilica joj je nešto duža, a u obe su usadeni mali oštri zubi. Ima velika usta sa puno malih sitnih zuba. Oci su joj žuckastosrebrnaste i male. Uski škržni otvori su joj znatno pomereni unazad. Ledno i podrepno peraje su vrlo dugacka i, zajedno sa repnim, spajaju se u jedno jedinstveno peraje, koje obuhvata celu zadnju polovinu tela. Trbušnih peraja jegulja nema. Meke žbice peraja pokrivene su debelom kožom, pa se jedva primecuju. Samo pektoralna peraja odaju da ova životinja pripada ribama. Ako skinemo gusti sloj sluzi, videcemo da joj je telo prekriveno osetljivom i vrlo dugom krljušti, uglavnom nepravilno rasporedenom, tako da se ne poklapa. Sitne ljuske ispod sloja sluzi ne vide se kod primeraka mladih od cetiri godine. Boja joj se menja kako stari. U principu je crna ili braon sa gornje strane, a žuta ili srebrna sa trbušne strane. Boja tela joj je razlicita i krece se od tamnozelene do sivocrne. Zavisi i od polne zrelosti, kada se na bokovima javljaju srebrnkasti odsjaji, zelenosiva boja na ledima a bela na trbuhu. Trbuh joj je inace žuckastobeo ili plavicastomrk. Kod starijih jegulja dužina varira. Ženke mogu postici dužinu od 1 m, dok mužjaci retko prelaze 0.5 m. Jako sporo rastu.
Razmnožavanje:
Razmnožavanje jegulja je do danas nedovoljno ispitano i tajanstveno. Niko još nije video ljubavnu igru ove ribe, mada se naucnici slažu da se odvija u Sargaskom moru, na pucini ispred Floride. Mresti se od februara do aprila u Sargarskom moru. Kada potpuno odraste u slatkoj vodi (4-5 godina), otpocinje putovanje prema moru, gde se mresti. Mužjaci postaju polno zreli za 4 do 14 godina, a ženke za 10 do 14 godina. Odrasle jedinke menjaju boju u srebrnu kada postanu polno zrele. I u tom periodu su izrazito proždrljive. Kada se ugoje dovoljno prestaju da jedu. Ženka jegulje nosi više od milion jajašaca ikre, više nego bilo koja slatkovodna riba. Da bi jajašca izašla iz njenog tela potreban je pritisak velikih dubina. Na putu do mora ne jede, pa kada, potpuno iscrpljena, stigne do Sargaskog mora, spušta se na dubinu 100-300 metara, gde se mresti, posle cega ugine. Oplodena jaja se dižu prema površini i na tom putu se izlegnu male jegulje, koje putuju Golfskom strujom. One imaju oblik listova koji rastu iduci dalje prema površini. Kada stignu na površinu, razdvajaju se na one koje plivaju prema istoku i za tri godine stignu do obala Evrope i one koje plivaju prema zapadu i za nešto krace vreme stignu do americke obale. Na tom putu porastu i nastavljaju da plivaju uz reku do prebivališta svojih roditelja. Pri normalnim uslovima jegulja raste i razvija se prilicno sporo, tako da dužinu od 100 cm postiže u svojoj petoj ili šestoj godini. Kada stignu do naših obala, posle 2 do 3 godine, male jegulje su duge 6 do 7 centimetara. Mužjaci ce tokom citavog boravka u slatkoj vodi ostati kod prvih kilometara reka, dok ce ženke, vece i snažnije, pokušavati da dožu do izvora, ako oni nisu iznad 1000 metara nadmorske visine. Pri kraju polne zrelosti, što je 8 do 10 godina za mužjake i 12 do 15 godina za ženke, jegulje silaze prema okeanu i vracaju se u rodni kraj u cilju razmnožavanja.
Mamci i pribor za lov:
Jegulje se veoma retko love, ali je sasvim sigurno da u svakoj vodi postoje veliki primerci. Bez obzira gde lovite jegulje one se uglavnom nalaze oko ostrvaca, kamenjara jer se tu osecaju najbezbednije. Jegulje se najviše love od juna do septembra, u periodu od sat vremena pre sutona pa do ponoci, ili izjutra pa sve dok sunce ne izade. Osnovni metod pecanja jegulje je vagler. Bacaju se bronzani crvici kao primama. Umesto vagler tehnike koriste se izuzetno dugi štapovi sa kratkim najlonom. Ali jegulja najcešce traži nepomican mamac. Štap bi trebalo da je tvrd. Najbolje mesto za lov je na prelazu sa ravnog na strmu ivicu. Obicno je to na dubini do 4 cm. Velike jegulje su cesto jaki borci i za njih je potreban jak pribor isti koji se koristi za štuku ili šarana. Možete koristiti i hranilicu i u nju stavite vatu sa mirisom koji ce privuci jegulju.
MALI VRETENAR (Zingel streber)
TRAJNI LOVOSTAJ
Familija: Percidae
Rod: Zingel
Latinski naziv: Zingel streber
Lokalni nazivi: mali fratar, žuti cop
Maksimalna težina: 250 g
Maksimalna duzina: 22 cm
Vreme mresta: april - maj
Opis i grada:
Vretenastog je oblika tela, mada nije brza riba, baš naprotiv veoma je lenj. Uglavnom se nalazi na peskovitom dnu ili kamenitom gde strpljivo ceka hranu. Telo mu je od svetle do tamno žute boje sa mrkim poprecnim prugama i veoma sporo raste. Na prvim lednim perajima ima 8 do 9 žbica, na drugim 12 do 13, a na donjim perajima 12. Veoma retko se lovi, ali ima veoma ukusno i kvalitetno meso.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Mali vretenar naseljava uglavnom Dunav, Savu i Tisu, ali ima ga i u Velikoj i Zapadnoj Moravi, Kolubari, Drini i dr. živi na velikim dubinama, i najviše voli kamenito dno. Postaje aktivan nakon zalaska sunca. Tada traži hranu. Neobicna sposobnost ove ribe je da se zadrži na dnu cak i uprkos najjacim strujama. Hrani se iskljucivo organizmima koji prolaze kraj nje nošeni vodenom strujom.
Razmnožavanje:
Mresti se u aprilu i maju, a veci primerci postaju grabljivi i hrane se punoglavcima i sitnom ribom. Jaja polaže na kamenje.
Mamci i pribor za lov:
Lovi se najviše nocu i pred zoru, a za lov se najcešce koristi fini pribor: najlon debljine do 0.30 i udice 14-8. Lovi se dubinski, bez plovka sa klizajucim olovom. Za mamce se koriste: larva bele bube, crvena i ritske glista, punoglavac i puž golac.
MANIC (Lota lota)
Familija: Gadidae
Rod: Lota
Latinski naziv: Lota lota
Lokalni nazivi: žabar, deraca, menka, menjka
Maksimalna težina: 25 - 30 kg
Maksimalna duzina: 1 m
Vreme mresta: decembar - mart
Opis i grada:
Kada ga obican ribolovac ugleda u prvi mah pomisli da se radi o somu. Pažljivim posmatranjem brzo se uoce razlike: vilice su srazmerno manje i zašiljenije, narocito ako se posmatraju odozgo i na donjoj vilici se nalazi jedan karakteristican brk. Ledno peraje je dugo i proteže se do repnog koje je polukružnog oblika. Analno peraje, po dužini je slicno kao kod soma. Koža je prekrivena sitnim krljuštima preko koje je sloj prilicno vodenaste sluzi. To je uticalo da dobije i lokalni naziv "žabar".
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Ova neobicna, vrlo interesantna i retka riba, naseljava vode sliva Dunava. Krajnja južna tacka njenog areala su pastrmske vode oko Plavskog jezera i reka Lim u Crnoj Gori. Manica tamo nazivaju "deraca" i tu dostiže i više od 2 kg težine. Pocetkom ovog veka, bilo je dosta manica u gornjem toku Velike Morave. Lovljeni su primerci težine do 3 kg. Stari ribari tvrde da ga je bilo mnogo kao i soma. Medutim, ni izdaleka nije bio cenjen kao som. Od tog vremena, a narocito posle Drugog svetskog rata, brojnost manica je stalno opadala, najverovatnije zbog povecane zagadenosti vode. Manic spada u porodicu bakalara koji su najzastupljeniji u severnim morima a naseljavaju i reke i jezera od Skandinavije do Japana. Neke morske vrste dostižu težinu i do 50 kg. Za vreme leta mu se aktivnost bitno smanjuje, slabo se krece i hrani se nastojeci da se zadrži na najdubljim mestima gde je voda najhladnija. Manic je, kao izrazita riba dna, dosta lenj. Preko dana retko napušta svoja skrovišta osim kada ga na to ne primoravaju visoke vode. Aktivan je iskljucivo nocu i tada se lovi, najcešce u blizini skrovišta od koga se ni tada mnogo ne udaljava.
Razmnožavanje:
Zbog svog porekla, manic je jedina naša riba koja se mresti i aktivna je zimi. Tacnije, mresti se od decembra do marta. Plodnost je 5 000 000 jaja. Jaja su sitna, imaju u precnika oko 1 mm. I pored velike plodnosti, samo mali broj manica uspe da se izvede iz ikre. Mnoga mlad strada kako od samih roditelja tako i od drugih grabljivica, ili ne nade odgovarajuce uslove za život. Ženka polaže ikru na pešcanim mestima, gde je recni tok mirniji.
Mamci i pribor za lov:
Iako je grabljivica, hranu uzima nežno kao šaran. Za razliku od njega, hranu koju jednom uzme u usta, ne ispušta sve dok je ne proguta. Zbog toga pri lovu treba malo sacekati sa kontrom. Najbolji mamac za lov manica su: sitni kederi (karas i beovica), gliste, živinska creva i sveže iznutrice domacih životinja (jetre i bubrezi). Varalice ne napada. Kada zimi na Dunavu slabo radi smud, varalicari imaju obicaj da konstatuju: "nešto pipka tvistera, nece da ga proguta, to je manic". Sezona ribolova manica pada u vreme kada som miruje, izmedu ostalog i zbog toga što mu je upravo som najveci prirodni neprijatelj. Na velikim panonskim rekama manic se uspešno lovi od novembra do pocetka aprila. Najvažnije je otkriti njegova staništa u vreme kada radi i kada se u tome uspe, na istom mestu se može upecati nekoliko komada. Uspeh u ribolovu najcešce postižu ribolovci koji zimi, na kedera pecaju štuku ili smuda. Njima se dešava da "pogode manica" kog onda danima uspešno love. Na našim rekama manic je aktivan i jede na mahove. Nekih godina se dobro lovi na Dunavu, nekih na Tamišu, a nekih na Tisi. Na našim velikim rekama manic se obicno peca iz camca na potezima sa kamenim dnom ili sa obale koja je podlokana i ima korenja od vrba. Udica sa "mrtvim" mamcem treba da leži na dnu, a ako se koriste živi kederi, oni treba da se nalaze nešto iznad dna. Dobra je i kombinacija sa dve udice, jednom ispod, a drugom iznad olova. Pribor koji se koristi je isti onaj kojim se lovi smud, uz upotrebu tanjeg najlona za predvez (0,25mm). Prosecna težina primeraka koji se love kod nas je, na žalost prilicno skromna, 200-500gr. Primerci teži od 1 kg se vrlo retko ulove. Manic zakacen na udicu nije veliki borac i uglavnom se lako vadi iz vode. Problemi mogu da nastanu jedino ako ribolovac nije u blizini štapova jer manic koji proguta udicu nastoji da se uvuce u sklonište koje je najcešce izmedu potopljenog korenja drveca sa obale. Meso manica je prilicno ukusno. Pri cišcenju kožu treba odrati. Maniceva jetra je delikates za gurmane. Kod nas manic nije zašticena vrsta i za njega nema ni lovostaja ni minimalne pripisane dužine za lov. Bilo bi lepo kad bi ribolovci koji love tu ribu, primerke krace od 40cm vracali u vodu. To bi povoljno uticalo na povecanje brojnosti te vrste koje se uspešno lovi u vreme kada ostale ribe miruju.
PEŠ (Cottus gobio)
Familija: Cottidae
Rod: Cottus
Latinski naziv: Cottus gobio
Lokalni nazivi: popin pampur, glavoc, kapic
Maksimalna težina: 150 g
Maksimalna dužina: 12 cm
Vreme mresta: april - maj
Opis i grada:
Naraste do 12 cm, telo mu je golo i valjkasto. Ima veliku i spljoštenu glavu sa tupom njuškom i širokim ustima. Telo mu je prekriveno sluzavom materijom, sive boje sa pegama. Trbuh mu je sivo-bele boje. Grudna peraja su mu velika i lepezasta, ledno je dvodelno, od koga je prvi deo bodljikav. Trbušna peraja nikad ne dosežu do analnog otvora.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Živi u salmonivnim vodama, u našoj zemlji živi u sva tri recna sliva, od najnižih delova pa sve do regiona pastrmke, na kamenitoj podlozi. Danju se krije pod kamenjem, a u lov izlazi nocu. Udicu sa glistom cesto zagrize u vecernjim satima.
Razmnožavanje:
Mresti se u februaru, martu, aprilu i maju, kada ženka odloži oko 100 komada jajašaca ikre, koja se lepi na kamenje. Embrion se u jajnim opnama razvija 2-3 nedelje i za to vreme ih mužjak cuva. Jaja su velika, u dijametru imaju 2 do 2,5 mm. Kada se previše namnoži u pastrmskoj vodi, desetkuje ikru i mlad, ali ni pastrmka mu ne ostaje dužna. Peš traži peskovito ili šljunkovito dno, tj. ona mesta na koja pastrmka odlaže ikru.
Mamci i pribor za lov:
Lovi se lakim ribolovnim priborom, najlon debljine 0,10 - 0,16, udica br. 12-16, plovak nosivosti 0,5 - 1,5 gr. Mamci su glista i razni insekti. Neretko se mogu uloviti lepši primerci na parce. Koristi se kao (dobar) mamac za smudja a neretko ga i štuka stavlja na meni.
SMUĐ KAMENJAR (Stizostedion volgense)
Familija: Percidae
Rod: Stizostedion
Latinski naziv: Stizostedion volgensis
Lokalni nazivi:Smud kamenjar
Maksimalna težina: 5 kg
Maksimalna duzina:
Vreme mresta: maj - jun
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Smud kamenjar naseljava brže recne tokove, matice i duboke limane. Nikada ga nema u mirnim stajacim vodama. Rede se srece nego obican smud, pa mu je sportski znacaj veci od privrednog.
Opis i grada:
Rastom je manji od obicnog smuda, nikada nije teži od 5kg (takvi primerci su prava retkost). Lovna težina mu je oko kilogram. Telo mu je svetlosmede boje, sa osam poprecnih tamnih pruga. Zubi su mu manji nego kod obicnog smuda, a osnovna razlika je što kamenjar nema po par izrazito vecih zuba u gornjoj i donjoj vilici. Ugao usta se završava oko ocnih jabucica i ne prelazi liniju ociju. Mlad se najpre hrani planktonom, a zatim insektima i sitnom ribom.
Razmnožavanje:
Mresti se od maja do juna u parovima. Mužjak pripremi i cuva gnezdo.
Mamci i pribor za lov:
Lovi se priborom kao za smuda, dubinski ili na plovak.
SMUĐ (Stizostedion lucioperca)
Familija: Percidae
Rod: Stizostedion
Latinski naziv: Stizostedion lucioperca
Lokalni nazivi: Smud
Maksimalna težina: 15 kg
Maksimalna duzina: 1,3 m
Vreme mresta: april - maj
Navike, stanište, rasprostranjenost
U Evroaziji je najrasprostranjeniji "obicni" smud, (Stizostedion lucioperca.) Verovatno je nastao u slivu nekadašnjeg Dunava, u vreme oticanja osladenog kontinentalnog mora (Panonskog) ka današnjem Crnom moru. Odatle se proširio po celoj centralnoj, zapadnoj i istocnoj Evropi. Prešao je i u Aziju, preko Urala, a u Severnoj Evropi se proširio skoro do linije polarnog kruga u Skandinaviji. Sasvim je uobicajena riba u Baltickom moru u njegovom velikom, severnom Botnijskom zalivu, gde je voda osladena, kao i u osladenim delovima Crnog i Kaspijskog mora. U našoj zemlji živi u vodama crnomorskog sliva. Mlade jedinke se hrane larvama insekata koje žive u vodi i larvama drugih vrsta riba, a odrasli drugim ribama. Na grabljivi nacin ishrane prelaze krajem prve godine života. Meso smuda je ukusno. Cenjen je u sportskom ribolovu. Uzgaja se u toplovodnim ribnjacima, ali za sada u ogranicenim kolicinama. U Evropi se godišnje ulovi više od 10 000 tona smuda, što svedoci o privrednom znacaju te vrste.
Opis i grada:
Prema literaturnim podacima naraste do 1,3 m dužine i do 15 kg mase.Ima dva ledna peraja, koja se dodiruju, ili pak izmedu njih postoji mali meduprostor. Krljušti su sitne. Na bokovima tela smud postoji 8 do 12 sivocrnih poprecnih pruga. Na lednom i repnom peraju su tamne pege, ostala peraja su bez pega i imaju bledožutu boju. Nešto je manje rasprostranjen smud kamenjar (Stizostedion volgensi) koji iskljucivo naseljava pritoke Crnog i Kaspijskog mora: Dunav, Dnjepar, Dnjestar, Don,Volgu i Kuban, sa pritokama. Naraste do 50 cm i 1,4 kg. Mnogi naši ribolovci imaju problema oko razlikovanja "naše" dve vrste smuda. Evo i nekoliko osnovnih karakteristika po kojima se smud i smud kamenjar razlikuju: Stizostedion lucioperca - smud: zadnji ugao vilica ne doseže nivo zadnje ivice oka. Obrazi (bocni delovi glave) nose krljušt na sebi. Pri vrhu vilica kod adulta nisu uocljivi jaki, ocnjacima nalik zubi, dok su kod juvenila oni slabo izraženi. U bocnoj liniji se nalazi 70-83 krljušti. (Stizostedion volgensis) - smud kamenjar: zadnji ugao vilica doseže ili premašuje zadnji ugao oka. Bocni delovi glave nisu skroz, vec samo mestimicno obrasli krljuštima. Pri vrhu vilica nisu izraženi ocnjacima nalik, snažni, zašiljeni zubi. U bocnoj liniji se nalazi 80-97 krljušti.
Razmnožavanje:
Smud je riba aktivna tokom cele godine kako zimi tako i leti. Optimalna temperatura za njegov život je oko 27 stepeni, a letalna (smrtonosna) oko 35 stepeni. Donja optimalna granica koncentracije kiseonika u vodi za smuda je oko 6,5 mg/l pri temperaturi vode od 20 stepeni. Prema ovim vrednostima smud je otporan na visoke temperature u vodi bogatoj kiseonikom, a vrlo neotporan na deficit kiseonika. Ako se zagade vode, smudevi stradaju medu prvima.Plodnost je 1 000 000 jaja (do 200 000 na kilogram tela ženke). Jaja su sitna, u dijametru imaju 1 do 1,5 mm. Tokom zime je aktivan tokom celog dana, pretežno u priobalju, narocito ako mu vodostaj to omogucava. Mrešcenje pada u prolece, pri temperaturi vode od 12 do 15şC. Mrest smuda se odvija ranom zorom, u reci na dubini od 0,5-1m, u struji brzine 0,1-0,2m/s. U jezerima mrest je zabeležen cak na dubinama do 17m. Ukoliko žive u jezerima gde nema tekuce vode, prilaze obali gde je dno peskovito ili šljunkovito, tražeci pri tome što cistiju i bistriju vodu. Mresni supstrat je najcešce šljunak. Na njemu mužjak gradi gnezdo, obicno medu korenjem biljaka i panjevima, pažljivo ocišcenim. Svadbena igra sastoji se u tome da ženka miruje postavljena iznad gnezda, mužjak brzo pliva u krug oko nje na 1 m rastojanja, povremeno prelazeci u potpuno vertikalni položaj. Potom se, naspramno postavljeni, mužjak i ženka snažno tresu plivajuci, kad dolazi do mresnog cina, tokom koga i mužjak i ženka jednokratno ispustaju celokupnu kolicinu i mleca i ikre. Jaja se odlažu u gnezda u obliku jama, a cuva ih mužjak. Nakon mresta, ženka se udaljava, a mužjak ostaje da vodi brigu o ikri. Embrion se u jajnim opnama razvija oko nedelju dana. Mladi brzo rastu. Postaju polno zreli sa 3 godine, najcešce sa 4 do 7 godina.Takode je interesantno da se smudevi tokom mresta ne hrane, odnosno, ne uzimaju hranu.
Mamci i pribor za lov:
Smud hranu traži nocu, ali uspešno se lovi u cik zore i predvece. Kada je vreme tmurno, grize i u podne. Mesta gde ima smuda lako je uociti, jer sve "pršti" od sitne ribe koja beži od tog grabljivca. Mladi i sitniji primerci u lov polaze grupno i u jednom pravcu. Ako je voda mutna, hranu traži na površini, a u ostalim situacijama je u srednjim slojevima vode ili na dnu. U jesen napušta dubinska skloništa i dolazi u plicake. Lovi se na mestu ili u pokretu. Za njega je važno da u vodi bude dovoljno hrane - manjih riba. Za stanište nije vezan koliko njegov konkurent štuka. Rado izlazi na otvorene vode, pa ga je zbog takvog nacina kretanja teže pronaci. Iako je grabljivica i za plenom juriša silovito, mamac uzima obazrivo. Ako otkrijemo u kom je sloju vode, lako je odabrati metod pecanja - plovak ili dubinski. Ako ga lovimo dubinski, olovo se nalazi na kraju osnovnog najlona na dnu. Iznad njega se montiraju jedan ili dva bocna predveza sa mamcima. Najbolji mamac je sitna riba, ali sitniji primerci rado zagrizu i glistu. Na mirnim vodama je bolje koristiti plovak-balerinu. Plovak je manji i lakši nego za štuku, tj. toliko lak da ga keder ne potopi. Preporucuje se da glavni najlon bude plivajuci (ako tone, namazati ga parafinom), kako se ne bi mrsio sa najlonom ispod plovka dok keder šeta amo-tamo. Debljina glavnog najlona treba da bude 0,30mm, a podvez upola tanji, jer smud ne voli debeo najlon. Smud nije žestok borac, pa je mogucnost kidanja mala. Za velike dubine se preporucuje šetajuci plovak. Smud se uspešno lovi i na varalicu od meke plastike - tvister. Najviše uspeha se postiže belim i žutim tvisterom, sa dvostrukim repom i crvenom glavom. Uspešno se lovi na veliki vobler, povlacenjem iz camca. Dobri rezultati se postižu i montažom prave ribice kao varalice. Smud ponekad dobro grize i na parce ribe (deo do repa), mada je teško utvrditi koje je to vreme. Zato nije na odmet da se jedan štap namamci komadom ribe. Ako se izuzmu kapitalci, smud se bori tromo i brzo se zamara. Ponekad, mada retko, dok ga izvlacimo, ugine pa na obalu izvucemo mrtvog smuda. To se objašnjava tako što on doživi veliki stres (srcani udar) tokom pokušaja da se oslobodi udice. Mamci su: vijun, brkica, cikov, peš, beovica, sitna živa žaba, punoglavci, crna ritska glista, bela buba, repic od raka.
SOM (Silurus glanis)
Familija: Siluridae
Rod: Silurus
Latinski naziv: Silurus glanis
Lokalni nazivi:Som
Maksimalna težina: 300 kg
Maksimalna duzina: 2 m
Vreme mresta: april - jul
Opis i grada:
Najveca recna riba kod nas, nakon morune, je som (Silurus glanis). On uopšte ne lici na svoje rodake u svetu. Ima veliku spljoštenu glavu i velika usta. Ima šest brkova od kojih su dva na gornjoj vilici i znatno su veci nego oni u donjoj. Voli mirne ili sporotekuce muljevite vode i tu se i najrade zadržava. Svaštojed je a glavnu hranu cine ribe, žabe, rakovi, sisari, a lovi i ptice koje se nadu na vodi ili u vodi gde živi. Zabeleženo je mnogo slucajeva da je lovio patke i guske. Lovi uglavnom nocu, ali i danju ne propušta zgodnu priliku da nešto pojede ako naleti.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Veoma cesta velicina soma u našim vodama je jedan metar i težina 10 kilograma, a love se i nešto veci primerci. Zabeleženo je da je u Odri ulovljen som dugacak 5 metara a tezak 400 kilograma. Kod nas je zabeležen slucaj da je u Dunavu kod Apatina 1958.godine ulovljen som težak 208 kilograma na stari alaski nacin.
Razmnožavanje:
Mresti se u maju i junu, ali najcešce sredinom maja i pocetkom juna, mada može da se desi da se mresti cak i u julu. Sve ovo zavisi od temperature vode koja treba da bude od 19 do 24 stepena i naravno od ostalih uslova, kao što je mesto i drugo. Mreste se u parovima. ženka predhodno napravi gnezdo velicine 1x1 metar i visine oko 75 cm i tu položi ikru. Mužjak oplodi ikru a ženka ostaje i cuva je dok se mali ne izlegu. Gnezdo napravi od drakušine ili nekog drugog sitnog materijala i tu položi od 16.000 do 17.000 jaja a po nekima od 11.000 do 48.000 komada ikre u zavisnosti od velicine ženke. Ikra je lepljiva i lepi se za materijal od kojeg je gnezdo napravljeno, pa je ženka u mogucnosti da ih cuva dok se ne izlegu. Rastu brzo i vec prve godine dostignu dužinu od 20cm.
Mamci i pribor za lov:
Som se može loviti na mnogo nacina, i raznim udicarskim alatima. Sportski ribolovci ga mogu loviti samo sa udicama. Medu udicarske alate spada i bucka. To je vrlo interesantan i atraktivan nacin lova na soma. Najbolja sezona za lov soma je juli i avgust, a ribari kažu da pocinje da jede kad cveta jorgovan. Kao mamac se može koristiti takoreci sve, a love ga cak i na komad sapuna. Najcešci je mamac crna glista, pijavica, durdubok, rovac, riba ili parce, žaba, a ribari kažu da je od svega najbolji manic. Kažu: koliko imaš manica, toliko ceš somova uloviti. Znamo da je manic riba koja se može uloviti samo u zimskim mesecima, a som se zimi baš ne lovi, pa ga ribari cuvaju u barkama ili na drugi nacin dok ne pocne sezona lova na soma. Kada se lovi buckom upotrebljava se uglavnom rovac mada može da se upotrebi i nešto drugo.
Izgled bucke
To je, ustvari, jedno parce drveta obradeno tako da sa jednog kraja ima rukohvat koji se nastavlja delom koji je potpuno pljosnat i na kraju se naglo završava sa proširenjem u obliku potkovice. Ovom "potkovicom" se udara o vodu i stvara se specifican zvuk koji izaziva soma i pokrece ga u akciju. Sastavni deo bucke je još i parce kanapa koje sa jedne strane ima omcu gde se vezuje dugacki kanap, a sa druge strane se vezuje veca udica i jaca, iznad koje se pravi crvena kicanka. Na kanap iznad kicanke se naniže dvadestetak komada olova velicine i oblika spljoštenog klikera, a na udicu komad sundera tako da pokrije vrat udice. Kada se lovi, ovaj deo bucke se vezuje omcom na jedan dugacak i jak kanap za ciji drugi kraj se veže veca prazna plasticna kanta. Ovo se radi zbog toga ako se ulovi neki veci som koji ne može da se zadrži.
U novije doba varalicom
Som se uspešno moze loviti i varalicom. Za lov soma varalicom mora se upotrbljavati jak pribor i dobre varalice. Kod nas na Dunavu je ulovljeno dosta somova na taj nacin. Som se uspešno može loviti varalicom i na tekucim vodama. Što se tice naseljenosti soma u Dunavu njegova brojnost je zadovoljavajuca.
Svaku ribu pa i soma možete uloviti tamo gde mu se najmanje nadate i kada se najmanje nadate. Pravila ne postoje, pa je zato nezahvalno bilo koga upucivati na odredene terene. Osnovno je znati da odredena vrsta živi u nekim vodama i gde se najrade zadržava, a ostalo je sreca i upornost. Mnogo pomaže znanje i iskustvo, ali sreca je sreca.
ŠRAC (Gymnocephalus schraetser)
tip: Chordata
klasa: Actinopterygii
red: Perciformes
porodica: Percidae
rod: Gymnocephalus
vrsta: G. schraetser
Binomijalna nomenklatura
Gymnocephalus schraetser
Balavac prugasti (šrac, skmež, admiral, general), (lat. Gymnocephalus schraetser) je slatkovodna riba, dužine do 20 cm, pripada porodici grgeca Percidae. Mresti se od aprila do maja.
Opis i grada
Balavac prugasti ima dosta izduženo telo, svetlezelenožuckaste boje sa tamnim prugama, a glava mu je dosta šiljata. Ledna peraja su mu srasla i prošarana su tamnim flekama. Krljušt mu je duboko usadena u kožu, a telo mu je sluzavo i lepljivo. Rilo mu je polusavijeno i izduženo. Duž tela mu se pružaju 3 ili 4 uzdužne pruge, koje su cesto isprekidane. Može da naraste najviše do 20 cm.
Navike, stanište, rasprostranjenost
Balavac prugasti ume cesto da zade i u gornje tokove reka, mada voli dublju vodu sa peskovitim ili šljunkovitim dnom. Hrani se faunom dna. Voli takode, brze vodene tokove, a zalazi i u maticu. U Srbiji živi u vodama crnomorskog sliva.
Razmnožavanje
Balavac prugasti se mresti u aprilu i maju, na mestima sa jacom vodenom strujom. Ženka položi do 10.000 jajašaca ikre, i to je naveci broj jaja koje može da položi.
ŠTUKA (Esox lucius)
Familija: Esocidae
Rod: Esox
Latinski naziv: Esox lucius
Lokalni nazivi:štuka
Maksimalna težina: 30 kg
Maksimalna duzina: 1.5 m
Vreme mresta: januar - april
Opis i grada:
Izduženo telo pokriveno sitnom krljušti štuke je prava mišicna opruga, koja omogucava da se pri napadu postigne pocetno ubrzanje do 11 m/s2, što je rekord medu ribama. Ipak maksimalne brzine plivanja štuke nisu tako imponzantne i ne prelaze 60km/h. To govori da štuka nije uporni progonitelj i da u slucaju neuspešnog napada brzo odustaje od daljeg gonjenja plena. Izuzetno ubrzanje omogucava snažno razvijeno repno peraje, srazmerno debela repna drška, dodatna propulzivna površina daleko pozadi i medusobno blisko i naspramno postavljena neparna peraja, te spreda valjkast i zašiljen oblik tela koji lako probija vodu. Mocno oružje za hvatanje plena su velika usta, puna oštrih zuba razlicitog oblika i velilcine, postavljenih na svim kostima glavenog skeleta u vilicnom i jezicnom predelu, na koje se ribolovci, u svim prirucnicima obavezno upozoravaju. Pri uzimanju hrane, štuka plen hvata sa boka i okrece ga napred glavom, te ga tako guta. Snažna muskulatura usta i ždrela je u stanju da prostor usne duplje višestruko proširi, što uz ogroman zev i rastegljiv želudac, omogucava relativno sitnim štukama gutanje krupnog plena.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Naša štuka je riba nizijskih voda, reka, jezera i bara. Prema nepouzdanim podacima, naraste do 1,5 pa i 2m i 34 kg mase. Znatno su realniji podaci o težini do 15 kg. životni vek procenjuje se na 40 godina, ali se dopušta mogucnost da može da bude i duži. Medu našim predatorskim vrstama štuka je vrsta koja guta najkrupniji plen (u odnosu na sopstvenu velicinu). To objašnjava i njenu alavost za kederima i varalicama jedva manjim od nje same. Dnevna i sezonska distribucija štuke zavisi pretežno od njenog uzrasta. Treba naglasiti da je to predatorska vrsta koja najpre prelazi na ishranu ribom, vec posle dva meseca života, pri dužini od nekoliko cm. Pri tom je instinkt toliko jak da se mlad štuke, u slucaju nepovoljnih uslova za prolecni mrest drugih vrsta i njegovo kašnjenje hrani pripadnicima svoje vrste koji zaostaju u rastu. Vec u aprilu i maju se duž obraslih obala bara, kanala i reka mogu videti sitne štuke (penkala) uredno postrojene i "zamrznute" u položaju ocekivanja plena. Sa završetkom prve sezone života, u zavisnosti od uslova, štuke dostignu i 30 cm dužine. Tokom te prve godine se intenzivno hrane svakim plenom koji mogu da progutaju. Pri tome, ne biraju hranu i najviše jedu najcešcu vrstu ribe u staništu. Onda kad to postane sama štuka nastupa nemilosrdni kanibalizam. Odrasle štuke se osim ribom hrane i žabama, sitnim vodenim pticama i neopreznim sitnim sisarima.
Razmnožavanje:
Štuka se mresti prva, vec krajem zime, u našem podneblju od februara do aprila. Prvi put ulazi u mrest sa 3-4 godine starosti. ženka, u zavisnosti od velicine, polaže 16-75 hiljada komada ikre, cija inkubacija, posle oplodenja traje 10-15 dana. Nakon 1,5-2 meseca, sa porastom do dužine 3-5 cm, prelazi se definitivno na ishranu ribom, a to se otprilike dešava u vreme proplivavanja tek izvaljene mladi grgeca i ciprinidnih riba, štukinog prvog plena.
Mamci i pribor za lov:
Štuka je izraziti vizuelni predator. Dakle, vid joj je glavno orijentaciono culo. Oba oka su okrenuta napred, što daje stereoskopski vid, koji omogucava dobru predstavu o dubinskoj oštrini. Od organa lateralnog sistema, posebno je znacajna grupa senzornih papila na spoljašnjoj strani donje vilice. Najbolji uspeh u lovu štuka postiLle pri dobroj dnevnoj svetlosti, ali ne i pri prejakoj, kad i druge ribe dobro vide nju, pa to treba imati u vidu kad se planira odlazak u ribolov. Sa zamucenjem vode lov se produžava, jer u nedostatku povoljnih uslova za lov ima više promašaja, pa i više pokušaja. Busija koju štuka uzima zavisi od terena. Ako nema granja, panjeva i potopljenih vrba, ili su zauzete krupnijim primercima, dobra je i podlokana obala. U nedostatku bolje busije, i ravna površina betonskog zida je dobra, a kad nema druge, štuka legne i na golo dno i vreba. To stajanje štuke u busiji je savršeno mirno "zamrznuto", sve do trenutka približavanja plena, kada štuka, polako mašuci grudnim perajima, pocinje ukrucena da prilazi plenu. Kad u dejstvo stupi rep, napad je uveliko u toku, a plen obicno tada pocinje da beži, što je vec prekasno. Pri tome je štuka u stanju da izvanrednom brzinom iz pravolinijskog plivanja uvijanjem tela promeni pravac i da parira izrazito naglim promenama pravca plena u pokušaju bega.
Prolece
Budenje prirode u rano prolece, u Februaru, je pravi trenutak za ljubav kod štuke. Jedna štuka, ženka, okuplja oko sebe veci broj mužjaka i ljupki cin mrešcenja se odvija u manjim kanalima ili zalivima, na zatravljenim mestima, poplavljenim nadolazecim prolecnim vodama. Optimalna dubina za ljubavnu romansu je izmedu 0,5 i 1,2 m. Vec tada ova lepotica cesto placa svoj prvi danak (ne)civilizaciji. Omamljena od stvaranja novog života, mora da se bori sa "Ljubiteljima prirode", gonjenim instinktom predaka i naoružanim motkama, mrežama i raznim oštrim baštenski alatkama. Za one koje vole riblje meso, cak iako štuku u to vreme kupuju u prodavnicama gde ne bi trebalo da je bude, jedna proverena informacija: meso štuke u periodu mresta nije dobrog kvaliteta, jer je zbog nalivanja ikre siromašno mineralnim i hranljivim materijama. Budite oprezni i sa ikrom štuke i pred mrest. Jajašca su obavijena sluzavom opnom, koja ima nadražujuce dejstvo i služi za zaštitu. Zbog toga štuka i nemora da pravi gnezda za mrest, kao što to cine neke druge vrste, smud npr. Izuzev patuljastog americkog somceta - cverglana ni jedna druga riblja vrsta ne jede ikru štuke. No i ovaj "antipaticni došljak iz Amerike" je dovoljan da, u vodama nastanjenim štukom, bitno doprinese desetkovanju njene populacije. Sa daljim budenjem proleca i pocetkom prolecnih poljoprivrednih radova, na poljima oko kanala u kojima ive štuke dolazi vreme za placanje sledeceg danka. Da bi se njive mogle obraživati moraju se predhodno ocediti od suvišne vlage, a to se reguliše tako sto se drasticno snizi nivo vode u kanalima. Tako dobar deo ikre ostane na suvom i propadne. Posle mresta, štuka kratko vreme miruje, a onda pocinje intenzivno da se hrani i prelazi na svoj razbojnicko - samacki nacin života. Ni jedan živi stvor, koji je manji od nje, a krece se po njenoj teritoriji nije bezbedan. Ipak, oko 95% njene hrane cini riba i to uglavnom, bolesna ili povredena. štuka se zbog toga može nazvati i sanitarcem voda koje nastanuje i u kojima je riba uvek u dobroj kondiciji.
Leto
Iako se štuka ,u principu, može upecati preko cele godine, njen apetit je ipak promenljiv. Sa dolaskom leta i visokih temperatura štuka se teže da upecati. Prvi razlog za to je obilje hrane koja je dostupna u svakom trenutku. Zato je ona relativno retko aktivna u pogledu lova i dobar deo vremena provede u mirovanju, sita. Drugi razlog, za smanjenu mogucnost ulova, je velika zatravljenost vode. Pored toga sto fizicki onemogucava varalicarenje, zatravljenost je opasna i za život, ne samo štuke, nego i svih ostalih ribljih vrsta. Dogada se da na manjim kanalima sa niskim vodostajem i visokom temperaturom vode koncentracija kiseonika toliko opadne da dode do gušenja ribe. To je još jedan faktor koji utice na brojnost, ovoga puta ne samo štuke, nego i svih ostalih vrsta. Slicna pojava se ne dešava na vecim i dubljim vodama, pogotovo ne na otvorenim tekucim vodama. Krajem leta štuka kao da oseca da se bliže posniji dani, pa pocinje intenzivnije da se hrani. U to vreme su šanse za uspešan ulov povecane i tada je štuka zakacena za varalicu, najborbenija.
Jesen
Jesen je top sezona za pecanje štuke. Iako je ona aktivnija u februaru, neposredno pred mrest, ipak je jesen najbolji deo sezone za njen lov. To je vreme kada se gomile vikend - ribolovaca upucuje na vode sa kantama prepunim sitnih kedera i kada se izlovi veliki broj uglavnom nedoraslih primeraka štuka, koje se ni jednom u svom životu nisu izmrestile. To je još jedan danak koji štuka placa, ovoga puta ribolovcima koji se ne mogu oznaciti kao sportski. Ovde se mora postaviti principijelno pitanje: da li je vece zadovoljstvo upecati 25 štuka ukupno teških 6-7kg ili dva komada od po 3-3,5kg, da ne govorimo o jednoj od 6-7kg? O tome koja je od ove tri varijante bolja za sportske ribolovce, ako se gleda na malo duže vremenske staze, nema potrebe raspravljati. Druga polovina jeseni je vreme kada se mogu upecati najveci primerci. Ako pravilno odaberete vodu i varalicu, ako imate dobru intuiciju i ako citate dobre casopise o ribolovu, imacete šanse da se veoma srecni vratite kuci sa pecanja. To je vreme kada se vecina vrsta bele ribe, glavne štukine hrane, sprema za prezimljavanje. Štuka se tada spušta u niže slojeve vode i lovi prikradanjem, uz kratke i munjevite napade.
Zima
Sa nailaskom zime i hladjenjem vode, opada intenzitet metabolizma štuke. Ona se tada mnogo rede hrani, mada sa uzimanjem hrane ne prestaje, jer je to vreme sazrevanja ikre. Zimi, kada vode pokrije led, štuka je najmanje ugrožena u odnosu na ostale periode godine. Pošto su vode koje nastanjuju bogate trskom, koncentracija kiseonika skoro nikad ne padne ispod dovoljnih granica, a minimalne kolicine hrane nikad ne nedostaju. Led, koji onemogucava ribolov, je najbolja zaštita koja štuki pruža šansu da sa dolaskom prvih toplijih prolecnih dana ponovo pokuša da obezbedi potomstvo, koje ce jednoga dana možda biti i izvor zadovoljstva za prave, sportske ribolovce.
SUNCICA (Lepomis gibbosus)
Familija:Siluridae
Rod: Lepomis
Latinski naziv: Lepomis gibbosus
Lokalni nazivi: suncica karaš, japanski karaš,
žutajac, japek, japic, japanac
Maksimalna težina:
Maksimalna dužina: 15 cm
Vreme mresta: krajem proleca
Opis i grada:
Suncica je mala riba i danas vrlo brojna u mnogim našim vodama. Suncica ima svetlozelena leda sa plavicastim prelivima, narandžaste, zlatno iznijansirane bokove i svetlozelenkasti trbuh. Po celom telu je prošarana ružicastim, bronzanim i braon prugama. Na obrazima ima tamne tackice u poprecnom nizu. Mužjak na perifernom delu škržnih poklopaca ima crnu i svetlocrvenu, a ženka crnu i narandžastu pegu. Ta dekoracija je izraženija za vreme mresta.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Postojbina su joj južni delovi Severne Amerike. Zbog svog neobicno atraktivnog izgleda prenesena je u Evropu kao akvarijumska ribica. Ljudskom nepažnjom raširila se po prirodi gde se izuzetno brzo namnožila, ozbiljno ugrozivši mnoge naše autohtone vrste. Smatra se tipicnim "ribljim korovom". Najbolje se snašla u plitkim toplim stajacim vodama sa puno bilja, ali uspela se održati cak i u pojedinim hladnim salmonidnim vodama. Premda mala rastom (super kapitalci teže znatno manje od pola kilograma) agresivne je naravi i grabljivog ponašanja. Hrani se svim vodenim životinjicama koje uspe da ulovi i proguta ukljucujuci i mlad drugih vrsta riba i ikru (karakteristicna osobina za sve riblje vrste koje su iz SAD stigle i u naše vode). Za razliku od vecine evropskih vrsta, suncica požrtvovano cuvaju svoju ikru i tek izlegle licinke od vecih riba. Zahvaljujuci tome, vrlo se brzo množe u vodama gde je prelovom smanjen broj vecih grabljivih vrsta (štuka, som). Nalazi se u Dunavu i njegovim pritokama i nekim kanalima i jezerima. Manji primerci se mogu koristiti i kao mamac za smuda, štuku, soma ili basa, dok na sitnije primerke ni buljež ne može da odoli. Neki akvaristi ih drže i u akvarijumima.
Razmnožavanje:
Mresti se krajem proleca i tokom leta, kada ženka položi oko 50 000 jajašaca ikre u plicacima pored obale. Može da naraste do 15cm, mada je u postojbini veca.
Mamci i pribor za lov:
Za lov se upotrebljava lak udicarski pribor, najlon debljine 0,10-0,16 mm i udice velicine 14-18, od mamaca se koriste sitne gliste, crvi, komadici ribe... Prihranjuje se i zadržava konstantnim bacanjem manjih kolicina crva (licinki muva), "fuja" (licinki crvene boje), a ponekad i nekim posebnim vrstama hrane, na bazi mlevenih crva, "kastera" i krvi. Najcešce se lovi direkt štapovima u blizini obale. Premda pohlepne i proždrljive, suncice su i dosta plašljive. Ne vole da im neko uporno maše iznad glave. Po pravilu se najbolje love na samom pocetku ribolova. Savet: pre nego što podete loviti drugu ribu pažljivo pregledajte plicak i pokupite suncice koje se tu nalaze. Kasnije se povlace u dubinu ili pojedine zaklone u vodi odakle ih je cesto prilicno teško izmamiti na otvoreno.
TERPAN (Ictalurus nebulosus)
Familija: Amiuridae
Rod: Amiurus
Latinski naziv: Amiurus nebulosus
Lokalni nazivi: americki somic, cvergl,
manjov, bodonja, glavonja, rogan.
Maksimalna težina: 600 g
Maksimalna duzina: 25 cm
Vreme mresta: maj - jun
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Terpan naseljava sve nizijske vode dunavskog sliva. Najradije nastanjuje mirnije vode, posebno stajace, kao sto su bare, kanali, mrtvaje. U brzim tekucim vodama je izuzetno redak. U vodama koje naseljava svoja staništa nalazi u delovima sa vecom dubinom i dnom koje je puno panjeva, granja, ševara i podvodnog rastinja. Terpan je riba koja živi u jatima koja sadrže jedinke istog uzrasta. Kada krene u potragu za hranom, napušta skrovište, pa se onda može naci i u plicacima. Kod izbora hrane zaista ne bira mnogo. Za njega je ukusan zalogaj sve ono sto može da savlada i proguta, ukljucujuci i žive ribice za kojima se ponekada digne sve do površine u nastojanju da ih uhvati. Najcešci sadržaj želuca upecanih terpana cine sitne ribe, pužici, školjke, i razne vrste vodenih insekata. Ako se tome doda da je odrasli terpan izuzetno izdržljiv i otporan kako na visoke tako i na niske temperature vode, ukljucujuci i preživljavanje pod ledom, razumljivo je da iz tog ugla gledanja nekima od sportskih ribolovaca mora da bude antipatican. Drugi razlog za odbojnost prema terpanu su verovatno tri oštre bodlje ciji ubodi mogu da izazovu prilicno jake bolove koji potraju i nekoliko sati. Zbog svega toga ga mnogi ribolovci, pa i neki ribolovni strucnjaci svrstavaju u riblji korov. Ako poželite da ga držite u akvarijumu, morate znati da je kao mali vrlo tolerantan prema ostalim vrstama, mada veoma kratko, jer cim pocne da raste sve druge ribe smatra za hranu.
Opis i grada:
Ima zdepasto telo i široku glavu. Tamno braon je boje, sa zelenim, ljubicastim ili bronzanim odsjajem. Nalik je somu, nema krljušti a koža mu je sluzava.Terpan je prenet u evropske vode sredinom osamdesetih godina prošlog veka iz svoje prapostojbine, Severne Amerike. Suprotno predvidanjima, u evropskim vodama nije uspeo da se prilagodi na ocekivani i željeni nacin.Zakržljao je pa njegova najveca težina retko prestigne 500-800 gr, a dužina 15-25cm. Prema podacima iz Amerike njegova tamošnja braca dostižu težinu od 2-3kg i predstavljaju vrstu izuzetno zanimljivu za sportski ribolov. Prirodni neprijatelj terpana bi, po prirodi stvari, mogli da budu som, stuka i smud.
Razmnožavanje:
Potencijal razmnožavanja i sposobnost preživljavanja su kod terpana veoma veliki. Mresti se od maja do juna, pri cemu polno zrele ženke izbacuju relativno velik broj jaja (u odnosu na velicinu). Ženka svoje gnezdo pravi na dobro skrivenim mestima, nekad i u predmetima koji se nalaze ispod vode. Ikra broji od 1 do 5000 jaja, koja su uglavnom velika, precnika oko 3 mm. Po završetku mresta desi se da oba roditelja cuvaju svoje ikre, kojih je malo, ali kada se terpan jednom negde nastani brzo se i razmnoži. Jaja u gnezdu leže 6 do 9 dana, posle toga im mužjak svojim ustima pomaže da se izlegu. Kada se mlad izlegne nedelju dana ostaje u gnezdu, da bi posle toga krenuo u samostalan život. Dogada da brojnost terpana u vodama koje mu odgovaraju može dostici zaista impozantne razmere. Nesumljivo je da se takvo masovno razmnožavanje terpana negativno odražava na populacije ostalih ribljih vrsta u tim vodama, pogotovo zbog toga što terpan jede ikru drugih vrsta u vreme njene inkubacije i što, kao grabljivica, jede i tek izleglu mlad drugih vrsta.
Mamci i pribor za lov:
Terpan je, dakle, veliki proždrljivac. Napada i guta sve mamce biljnog i životinjskog porekla koji se nadu na udici: hleb, valjak, žito, grašak, kukuruz, sve vrste glista, crvice, pijavice, sitnije žive ili mrtve ribice, parcice ribica... Kao i vecina grabljivica, aktivan je u jutarnjim i predvecernjim casovima, ali i nocu. Danju najcešce pravi pauze u ishrani u trajanju od 2-3 sata, ali ponekad tih pauza ne bude. To narocito važi za jesenji period, septembar i oktobar. Aktivnost mu se smanjuje sa padom temperature vode. Zimu provodi kao i njegov veliki sabrat som. Budi se cim temperatura vode pocne znatnije da raste, a to je kod nas druga polovina marta. Posle zimskog razdoblja aktivno jede, ali nije uvek lako pronaci mesta na kojima boravi. Kada se takva mesta otkriju, poželjno je da se nekoliko kedera isecka na sitne komade koje treba baciti na to mesto kako bi se on tu sakupio i uspešno lovio.
Za pecanje terpana nije potreban neki narociti pribor. Pecanje štapom sa mašinicom nije obavezno i ako je to prakticniji nacin. Peca se na plovak ili dubinskom metodom. Dubinski metod se obavezno primenjuje na tekucoj vodi,a na mirnim vodama je daleko pogodniji metod pecanja na plovak. Debljina najlona je u granicama 0,20 - 0,30mm, najbolje 0,25 - 0,27mm. Udice su broj 8-6, blik nije narocito bitan, bitno je da budu dobro naoštrene. Kod pecanja dubinskom metodom, mogu se vezati dve udice; jedna ispod, a druga iznad olova. Za predvez nije potrebno koristiti tanji najlon od osnovnog i on treba da bude dug 15-20cm. Olovo treba da bude klizece, a težinu valja uskladiti sa dubinom i brzinom toka ne preterujuci u pogledu težine. Pecanje na plovak podrazumeva najklasicniji sistem za tu vrstu ribolova, sa klizecim olovom ispod plovka i jednom udicom na kraju osnovnog najlona. Dubinu treba podesiti tako da udica sa mamcem bude neposredno iznad dna ili da ga blago dodiruje. Najpogodniji mamac za dubinsko pecanje su poveci komadi belih ili crnih ritskih glista, sitniji durboci, manji kederi ili repici od kedera. Za plovak su najbolji mamci žive ili mrtve plavojke koje se nalove pomocu cerenca. I pri tom pecanju dobre rezultate daje repic kedera umesto cele ribice. Zapamtite, ovde važi pravilo: veci mamac na udici, krupniji terpan u torbi. Kada se primete prvi trzaji kod pecanja na dubinsko ili podrhtavanje plovka, ne treba žuriti sa potezanjem. Terpana treba ostaviti da "odradi svoje", pa potegnuti tek kad savije vrh štapa ili podvuce plovak pod vodu. Ne valja da kontra bude prejaka, vec takva da se udica ubode u usnu ili u unutrašnjost usta.Veci mamac terpan ne guta odmah, vec ga neko vreme zadržava u ustima pokušavajuši da ga samelje radi lakšeg gutanja. Manji mamac,narocito crvenu glistu odmah proguta, sve do želuca, pa se tada udica teško vadi ili se otkine. Krupniji primerak terpana zakacen na udicu bori se kao som, pokušavajuci da se domogne prepreka u vodi u kojima ce potražiti spas. Zbog toga pri lovu na plovak i nije preporucljivo korišcenje više od jedne udice. Ako pogodimo pravo mesto i vreme kada terpan krene u potragu za hranom, može se desiti da za kratko vreme ulovimo i po 10-15 komada, a to je lep pecaroški uspeh i pravo zadovoljstvo.
Meso mu je veoma ukusno, od njega se može pripremiti više ukusnih jela. Posebno je dobra riblja corba. Osim toga, terpan je zanimljiv i kao riba koja cesto grize i u vreme kada druge vrste to ne cine pa tako može da pruži zadovoljstvo i zabavu svima, a narocito mladim ribolovcima, pocetnicima.
.jpg)
VELIKI VRETENAR (Zingel zigel)
TRAJNI LOVOSTAJ
Familija: Percidae
Rod: Zingel
Latinski naziv: Zingel zinger, Aspro zingel
Lokalni nazivi: fratar
Maksimalna težina: 1 kg
Maksimalna duzina: 50 cm
Vreme mresta: april - maj
Opis i grada:
Samo ime govori da je vretenastog oblika, mada ovako aerodinamican oblik tela više odgovara ribama koje su stalno u pokretu nego njemu tako lenjom. Telo mu je svetlo do tamno žute boje sa mrkim poprecnim prugama. Sporo raste i retko se lovi. Na prvim lednim perajima ima od 13 do 14 žbica, na drugim od 18 do 20 a na donjim 12 do 13. Oci može nezavisno da pomera, kao kameleon.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Najviše ga ima u Dunavu, Savi, Tisi, a srece se i u Drini, Timoku, Velikoj i Zapadnoj Moravi, Kolubari. Obicno je na kamenitom i šljunkovitom dnu u vecim dubinama sakriven. Obali prilazi kad je voda mutna.
Razmnožavanje:
Mresti se u aprilu i maju a veci primerci postaju grabljivi i hrane se sitnom ribom i punoglavcima.
Mamci i pribor za lov:
Najbolje se lovi nocu i pred zoru, dubinski i na plovak, udicama 8 - 14, najlon 0,30 mm i prirodnim mamcima: crvena i ritska glista, punoglavac, larva vodenog cveta i bele bube, puž golac, komadic ribe. Lovi se dubinski, bez plovka sa klizajucim olovom. Medu ribolovcima vlada uverenje da na mestima gde "radi" vretenar nema druge ribe. Vretenar je poznat po tome što se ne poklanja prijateljima zbog vrlo ukusnog i kvalitetnog mesa.
Copyright © 2009 Pecaroši.com.Sva prava zadržana.
Grabljivice