Pecarosi saveti

Dvadeset saveta za ribolovce

Promene vodostaja

U toku godine promene vodostaja i zamucenost vode su svakodnevna pojav, ali se najvece promene dešavaju tokom proleca i jeseni. Zimi zbog snega koji se zadržava na planinama reke imaju slab dotok, pa je vodostaj obicno nizak. Dolaskom proleca i topljenjem snega, pritoke donose vece kolicine vode, što dovodi do porasta vodostaja velikih reka i njihovog zamucenja.

Porastom temperature, život u vodi se aktivira, ribe napuštaju svoja zimska boravišta i krecu u potragu za hranom. Tada su najbolja mesta za ribolov ušca pritoka koje nose u sebi obilje riblje hrane. Sve u vodi tada živne, a jata sitnih riba prilaze obali i površini, hraneci se larvama i hranjivim materijama koje su donele nabujale pritoke. U vecim rekama tok je obicno ubrzan, pa su ribe primorane da pridju obali gde je matica slabija. Pri visokij, jakoj i mutnoj vodi cesto se na metar od obale love kapitalni primerci ribe. Leti, kada se padavine prorede, reke opadaju i postaju bistrije, ribe se povlace u dubinu izbegavajuci svetla nezaklonjena mesta. U jesen, zbog pojacanih padavina, opet imamo slicnu situaciju kao i tokom proleca kada su uslovi za ribolov najpovoljniji. Blagi porast vode, pad temperature i porast kolicine kiseonika u vodi predstavljaju idealne uslove za ribolov. Zimi, u kombinaciji niskog vodostaja i niskih temperatura šanse za ulov su minimalne, a riba se obicno aktivira pred porast vode i po nešto toplijem vremenu. Letnji porast vodostaja pracen kišom koja rashladuje vodu ili topla zima sa povišenim vodostajem daju izvanredne šanse za ulov. Takve situacije ne treba propuštati, jer ulov može biti iznenadujuce bogat. Kod odredivanja ribolovne pozicije ili mesta prema oscilacijama vodostaja veoma je bitno pratiti vodostaj celim tokom reke. Na terenima oko Apatina, na aktivnost ribe znatno uticu oscilacije vodostaja Drave. Naime, ako je ova pritoka nekoliko dana bila u stalnom porastu posle kojeg dolazi do opadanja, tada ce upravo prvi dan opadanja vodostaja Drave biti udaran na Dunavu u blizini pritoke.

Osnovno pravilo je da je na reci dobro pecati u dane kada je njena pritoka u opadanju, ali je ipak prvi dan opadanja te pritoke idealan za ribolov. Nešto najgore što nas može zadesiti u ribolovu je prvi dan porasta pritoke. Tada ona bukvalno ukroti i pomeri maticu reke u koju se uliva. Kada porast pritoke traje nekoliko dana, šanse za ulov su vece jer je prošlo dovoljno vremena da se riba privikne. Oscilacije vodostaja na reci znatno uticu na uspeh ribolova na zatvorenim ili poluotvorenim vodama (barama i kanalima) oko reke. Konkretno, ukoliko je vodostaj Dunava u porastu to ce dovesti do dizanja nivoa vode u poluotvorenoj vodi, što ce aktivnost ribe svesti na minimum. U zatvorenim vodama u koje ulazi voda iz Dunava, tek pri ekstra visokom vodostaju, mali porast na reci ce prouzrokovati opadanje vode na barama, što ce pozitivno uticati na aktivnost ribe u barama i kanalima. U barama i kanalima oko Dunava, štuka ce najcešce reagovati na oscilacije vodostaja. Sve dok voda opada štuka ce odlicno raditi, ali ukoliko dode do porasta vodostaja, ona ce prestati sa radom.

Bela riba u prolece

U prolecnom periodu, kada je voda još uvek hladna, a bela riba više skoncentrisana na mrest, potrebno je izbegavati grub pribor, jer tada riba uzima mamac ispitivacki. Tanki monofili dijametra 0,16mm, tanke

manje udice i lagani plovci do dva grama težine pravi su izbor pribora za probirljivu belu ribu. Njeno primamljivanje, koje se obavlja bacanjem

primame (hrane) u vodu na mesto može znatnouticati na uspeh ili neuspeh ribolova. Naime, vece kolicine nekvalitetne hrane, krupne zrnaste hrane mogu negativno uticati na ishod ribolova, pa zato ako nemate kvalitetnu hranu bolje je pecati bez primame. I sa mamcima je potrebno eksperimentisati, pa ako nece na crve, treba probati tanku glistu, a ako plovak miruje treba ga malko cimnuti da riba lakše uoci mamac.

Lokacija ili mesto ribolova je takode veoma bitno. Cesto se dešava da od nekoliko ribolovaca samo jedan lovi ribu, upravo zbog najboljeg mesta.

Na primer, desetak ribolovaca je zauzelo mesta uz bent do koga se Dunav izlio, a samo jedan je zauzeo mesto gde se nalazi putic do korita Dunava. Upravo on ima najviše šansi za ulov, mamac ne lebdi iznad kupina i trave, vec je spušten do samog dna. Putic je utabana zemlja i uz to riblja staza, gde riba lako pronalazi mamac. Zbog visokog vodostaja

Dunava i cestih oscilacija nivoa vodostaja u ovom periodu se ne može ocekivati da na jednom mestu svakodnevno lovite vece kolicine bele ribe.

Oni ribolovci koji ne vole cestu promenu mesta opredelice se za vode na kojima vodostaj ne oscilira mnogo poput raznih kanala, jezera i bara.

Kuvajner po meri

Da li ste nekada pomislili kako da neku od vaših varalica ucinite još izazovnijom za grabljivicu koju lovite? Ja jesam i to je bio razlog da sam se „bacio“ na kuvanje vrlo neobicnih specijaliteta. O cemu se radi? Manji šedovi sa zadebljanim radnim delom repa i malom površinom papucice idealni su za eksperimentisanje.

Recept: U posudu sa polukljucalom vodom ubaciti takve šedove. Dok se oni krckaju uzmite višeslojni karton i nekoliko cioda, pri cemu ne treba preterati sa dužinom kuvanja, dovoljno je nekoliko sekundi. Posle toga vadite jednog po jednog šeda iz posude, pa ih jednom ciodom probodite kroz glavu, fiksirajuci ga istovremeno za karton. Uhvatite ga potom za papucicu na repu i razvucite za trecinu njegove dužine. Tako razvucenog fiksirajte probadanjem drugom ciodom, kroz koren papucice i karton. Na zabadanje ove druge ciode posebno obratite pažnju, jer ce od mesta zabadanja zavisiti položaj i ugao papucice. Ako budete težili da ciodu zabodete što više prema gornjem delu papucice dobicete zatvoreniji ugao papuce, koji ce znatno uticati na pokretljivost i vibraciju šeda. Zatvoreniji ugao ujedno znaci i bolju pokretljivost i jacu vibraciju. Rastegnute i priheftane šedove odložite na neko hladno mesto (frižider bi bio idealan), a ako vam se ne žuri možete ih ostaviti i na sobnoj temperaturi, ali ce u tom slucaju formiranje trajati nešto duže. Posle nekoliko dana provedenih u frižideru, šedovi ce zadržati novi, izduženi oblik i postati još ubojitiji za odredene situacije. Sada imaju još izraženiju vibraciju repom, ali izazovno podrhtavaju i telom. Šta smo postigli ovakvom intervencijom? Suština je da smo dobili duži džig, ciji su najbitniji detalji za proizvodnju vibracije istanjeni i precizno srazmerni, što se fabrickim štancovanjem teško može postici. Za dobar i izazovan rad šeda potrebno je uskladiti debljinu radnog dela papucice, ugao, oblik i površinu papucice sa mekocom ili tvrdocom gume. Možda ovo nekima izgleda kao teranje „maka na konac“, ali smatram da je sve bitno i da je sreca zadnji faktor koji utce na uspeh u ribolovu.

Oštrenje udice

Jedan od vrlo bitnih preduslova za efikasnu kontru u ribolovu su savršeno naoštrene udice. Smudaroši bi o ovome morali posebno da vode racuna, jer smud cim oseti ubod širom otvara celjusti i trese glavom kako bi se oslobodio udice. Tupa udica nedovoljno prodire kroz celjust i cesto samo sklizne o košcato nepce smuda. Ovo je najcešci slucaj kada se lovi džigovima, odnosno sa jednom udicom okrenutom na gore. S obzirom da smudaroši love na terenima gde je dno poplocano kamenjem ili prekriveno školjkama, pre ili kasnije se vrh udice istupi. Zbog toga bi sastavni deo pribora morao biti brus, koji se provuce sa unutrašnje strane vrha udice, koju treba ravnomerno polegnuti celom dužinom na brus i povlaciti, pazeci da to uvek radite pod istim uglom. Pri tome je takode važno da se udica pomera po brusu, a ne obrnuto. Ponovite to i sa drugom unutrašnjom površinom. Nakon toga predite na oštrenje bocnih površina. Prilikom povlacenja udice po brusu radite to uvek u suprotnom smeru od vrha udice, da se osetljivi vrh ne bi nabijao u brus i tako istupio. Proverite da li sve ispravno radite, tako što cete osmotriti trag koji na brusu ostavlja udica (metal). Ukoliko smo radili pravilno, srebrna „fleka“ ce se protezati celom dužinom brusa. Gornja površina se samo dva-tri puta prevuce brusom, kako bi se ispravio sam završetak vrha koji se može malo iskriviti tokom oštrenja prethodnih površina. Završna faza oštrenja udice je upravo ovo „lizanje“ najtanjeg vrha sa svake strane dva do tri puta. Tako se skida namagnetisana „žica“ koja je nastala prilikom oštrenja ostalih površina. Provera oštrine vrha se obavlja njegovim naslanjanjem pod pravim uglom na površinu nokta, kad se udica povuce za plocicu ili alkicu tek nešto jacom silom nego što je njena težina. Ukoliko na noktu ostane jedva primetan trag, udica je dobro naoštrena. Na ovaj nacin treba prekontrolisati stanje udice posle svakog zakacinjanja ili oslobadanja od neke prepreke, kao i posle ulova. Sa tupom udicom se ne lovi ni u bunaru!

Prolecno zagrevanje

Za poštene varalicare vecina riba grabljivica u prolecnom periodu je u zabrani. Jedina disciplina koju varalicari mogu upražnjavati u rano prolece je lov bucova. Prolecno varalicarenje ove ribe se znatno razlikuje po nacinu i tehnici ribolova od uobicajenog u letnjem ili jesenjem periodu. Naime, prolecno varalicarenje koje se najcešce odvija po visokom vodostaju i mutnoj vodi, varalicarima uglavnom služi kao zagrevanje pred pravu sezonu. U zavisnosti od prave temperature vode, period mresta bucova obicno pocinje polovinom aprila i traje do polovine maja, ali ova riba nije oznacena kao plemenita pa njen izlov nije ogranicen ili zabranjen. U periodu koji predhodi mrestu gotovo i nema karakteristicnog rauba bucova na površini vode, ili se samo ponegde može uociti bežanje sitne ribe. To je najbolji znak da se u tom periodu bucov hrani u srednjem sloju vode, ili cak pri dnu. Najefikasniji sistem u tom periodu je onaj sa otežanjem poput tirolskog drvceta, težeg pilkera ili izduženog olova sa trokrakom udicom u zadnjem delu. Sistem se kompletira sa po jednim do dva strimera, na predvezima iznad otežanja. Potopljeni objekti, platforme i plovila na vodi, obicno su mesta na kojima su jata bucova skoncentrisana. Dešava se da se na nekom mestu love samo sitni primerci i bez obzira koliko ribolovac bio uporan, teško je isprovocirati krupne bucove, pa jedino preostaje promena lokacije. Ponekad je nedelotvorno pecati sa obale pa u tom slucaju treba pokušati iz camca. Kada se „nagazi“ jato cesto se dešava da se na sistem ulove po dva, cak i tri primerka, u zavisnosti koliko je strimera navezano na sistem. Ovaj period godine retko nagraduje ribolovce krupnijim primercima i retko se love komadi teži od kilograma. Umesto toga može se uloviti veci broj manjih primeraka, što ni u kom slucaju ne treba zloupotrebljavati i ribu u džakovima odnositi kuci.

Zimsko mesto

Leti smo pretraživali kamena uzvišenja preko kojih voda ubrzava i aeriše se. Ta toliko atraktivna letnja mesta zimi su cista propast, jer tada je tu voda najhladnija i najbrža, a smud u isto vreme izuzetno racionališe svoju aktivnost. Promene konfiguracije dna su mesta koja neodoljivo privlace smuda, ali moramo razlikovati njihovu „podobnost“ u zavisnosti od vremena godine i vremenskih uslova. Omiljeni „kamenjari“ mogu zimi biti dva sasvim suprotna pola naših pecaroških želja. S jedne strane takva mesta mogu biti previše hladna, s druge gotovo idealna. Kojem ce se od ta dva carstva prikloniti „naš“ kamenjar zavisi ne samo od njega vec i od brzine protoka vode preko njega, dubine, kolicine kamenja i slicno. Idealan kamenjar za zimski ribolov smuda izgledao bi ovako: iza pojasa proredenog kamenja pruža se pešcano dno limana, preko kojeg voda jedva tece. Na takvim mestima bela riba stvara svoje krtoge pa su to mesta na kojima se prikrada i smud. Obicno se na takvim mestima, naspram samog špica kamenjara nalazi rupa posle koje strujanje vode posustaje. Krupniji primerci smuda se upravo tu ustremljuju na plen koji je skrovište potražio u toj rupi, dok se sitniji primerci love kada se pretražuje uzvodniji deo kamenjara. Vrlo je bitna i dalja okolina kamenjara koja može znatno uticati na kolicinu ribe. Šporna koja se nalazi nizvodno od mesta na kome lovimo u mnogome može uticati na brzinu toka na kamenjaru. Špor usporava tok i odbija maticu reke dalje od obale. Ovo se može vrlo dobro osetiti kada tuda provlacimo varalice, jer nam ih voda znatno slabije nabija u obalu. Dakle, na ocenu povoljnosti nekog kamenjara za zimski ribolov smuda veoma je bitna njegova okolina. Glinena ili pešcana, ispregradivana obrušenim stablima, prepuna podvodnim „stepenicama“ (brinama), limanima, takode su atraktivna zimska mesta za lov smuda. Da bi se na ovakvim mestima ulovio smud potrebno je veliko iskustvo, znanje i strpljenje. Cesto se dešava da na 50 metara od obale koja je gusto ispregradivana potopljenim stablima nema smuda ili je tu samo svratio, onako u prolazu, bez namere da nešto prezalogaji. S druge strane cesto cete na smuda naleteti kada pecate na delu obale koja je na izgled besprekorno cista (bez prepreka), a na njoj nabasate na stara potopljena stabla, gusto rasporedena na relativno malom prostoru, koja se teško uocavaju i po najnižem vodostaju.

Pristup ribolovnom mestu

Šanse za uspeh u ribolovu višestruko se mogu uvecati pravilnijim pristupom i kretanjem na ribolovnom mestu. Skoro svima je poznato da se zvuk najbolje prenosi kroz cvrsta tela, potom kroz vodu, a kroz vazduh najslabije. Svaki zvuk i vibracija proizvedeni na obali brzo se prenose kroz vodu do istancanih ribljih cula. Ribe instiktivno reaguju i sklanjaju se sa mesta gde im je ugrožena sigurnost. Cesto su odronjen kamen, zaljuljana grana iznad vode ili pojava figure ribolovca na obali, bili uzrok neuspeha. Zbog toga ne treba potcenjivati riblja cula, koje je korisnije preceniti, pa se shodno tome i ponašati. Sve treba raditi tiho i sa pristojnog odstojanja. Treba izbegavati gacanje i pljuskanje po vodi ako to nije neophodno. Ribe, naime dobro prepoznaju zvuke koji poticu iz njihove prirodne sredine, ali i one koji ih upozoravaju na prisustvo neprijatelja. Ako mi ribu ne vidimo to ne znaci da i ona nas ne vidi. Retki su oni ribolovci koji umeju biti „nevidljivi“ i necujni u prirodi i upravo su oni najuspešniji u ribolovu. Na mestu gde pecamo treba koristiti zaklone, a ako ih nema treba se dovoljno odmaci od obale, tako da se ne vidi cela figura i ne treba ciniti suvišne pokrete. Odeca ne bi trebala biti upadljivih boja i poželjno je da se uklapa u boju prirode. Glasan razgovor ili truckanje po camcu, ako se iz njega lovi umanjuje šanse za uspešan ribolov, ma koliko riba dobro radila tog dana. Osim toga, ribolovnom mestu se ne prilazi pomocu motora, vec upotrebom vesla. Sidrenje se izvodi laganim spuštanjem sidra i to tako da ne udari ni po površini vode ni po dnu. Treba obratiti pažnju i na položaj sunca i nikada se ne postavljati izmedju njega i vode, jer cete biti lakše uoceni. Isto važi i za noci sa punim mesecom, kada silueta i pokreti ne smeju biti uocljivi iz vode. Izuzetak donekle predstavlja jedino zamucena voda i noc bez mesecine koji dozvoljavaju prilazak vodi i nešto slobodnije kretanje. Nije neophodno biti indijanac da bi se riba ulovila, ali pridržavanje odredenih pravila ponašanja i kretanja na ribolovnom mestu cine ribolov interesantnijim i uspešnijim.

Informacije iz ribljeg želuca

Pregledom sadržaja želuca kod ulovljenih riba možemo dobiti niz korisnih informacija, na osnovu kojih možemo planirati naredni izlazak na vodu ili dalji tok ribolova. Kod ribolovaca-mušicara to je uobicajeni nacin da saznaju cime se riba u tom trenutku hrani. Varalicari retko vrše analize prilikom ribolova i najcešce uvid u sadržaj želuca imaju prilikom cišcenja ribe. Analizom sadržaja želuca može se ustanoviti vreme hranjenja ribe, cime se hrani, na kojoj dubini i na kojim mestima. Ako je u želucu polusvarena ribica ili je sadržaj neprepoznatljiv, to znaci da smo u ribolovu bili u pravo vreme, kada riba pocinje da se hrani. Cela nesvarena ribica je znak da se riba pre nego što je ulovljena hranila, što znaci da je ribolov trebalo otpoceti ranije. Vrsta progutane ribice nas može uputiti na mesto na kome grabljivica lovi i to zahteva poznavanje staništa i ponašanja sitnih vrsta riba koje im služe kao hrana. Peš ili balavac su znak da se riba hranila pri dnu, a beovica nas upucuje da se pir obavio na površini ili neposredno ispod nje. Ako u želucu nademo polusvarenu ili prepoznatljivu suncanicu, bandara ili crvenperku, jasno je da je grabljivica neko vreme provela u stajacoj vodi u kojoj se i hranila. Na osnovu informacija o dubini i mestu boravka grabljivice može se odrediti metod ribolova, a vrsta i velicina nadene ribice su od znacaja za izbor vrste, velicine i boje varalice. Pregledom želuca smudeva hvatanih profesionalnim alatima ustanovljeno je da je osnovnu hranu smuda predstavlja beovica (66 procenata), zatim slede krupatica, balavac, bodorka i cikov. Na osnovu toga se može zakljuciti da se smud hrani tamo gde ima najviše beovice, a to su priobalje, srednji slojevi i površina. Kako po danu smud na takvim mestima ne boravi, namece se zakljucak da je njegovo vreme ishrane noc, svitanje i sumrak. Istraživanjem je takode ustanovljena i ispunjenost crevnog trakta po sezonama: prolece pun želudac 10,9%, jesen 13,2% i zima pun želudac 2,3%. Iz ovoga je ocigledno u kom periodu se smud najintenzivnije hrani i koji deo godine je najbolji za uspešan lov.

Otkacinjanja riba

Jasno je da u ribolovu pored znanja i veštine treba imati i srece. Osim okolnosti koje su omogucile susret grabljivice i varalice postoji niz radnji, od kontrole do prihvatanja ulova, kako bi borba sa ribom bila uspešno okoncana. Neblagovremeno odredivanje ili izostavljanje tih radnji vrlo cesto dovodi do neuspeha. Nema tog ribolovca koji je izvadio sve zakacene ribe, mada ima i onih koji tvrde da im se nikada nijedna riba nije otkacila. Teško je priznati sostvenu grešku, ali i kada grešimo postoje stvari na koje ne možemo da uticemo. Ako su otkacinjanja cešca i veca od 10 procenata realizovanih uboda, valja nam vratiti film unazad i analizirati najcešce slucajeve.

Ispravljena udica – plitko ubodena udica u vilicnu kost je cest slucaj na koji ribolovac ne može mnogo da utice. Otkacinjanje je najcešci ishod i pored veštine i dobro odabrane opreme. Cak i dobro naoštrena, jaka udica, pod momentom koji deluje na savijeni deo udice, teži da se ispravi, menja ugao uboda, tako da oštrica pod tim uslovima ne prodire, vec grebe i sece kost i tkivo što rezultira otkacinjanjem. Cesto se neznatno ispravljanje ne vidi na udici, jer je radnja obavljena u opsegu elasticnih deformacija. Izuzetak su žicane, i „Aberdin“ udice koje se plasticno deformišu, što vrlo cesto spašava varalicu, ali i ribu.

Beg u granje – na najboljim mestima se najcešce prave najvece greške. Dobro odabran, snažan i podešen pribor i u najtežim uslovima omogucuje beskompromisna rešenja, ali brza borba na kratkim odstojanjima zahteva dobru pripremu, pri cemu se unapred odreduju moguc tok borbe, mesto napada, prostor za zamaranje i dovodenje, kao i najpogodniji nacin i mesto za prihvatanje ulova. Svako oklevanje i bespotrebno popuštanje riba kažnjava. Posebno one velike i najcešce štuka.

Otkacila se pri obali – Loše zakacena riba cesto spada sa udice pri samoj obali, jer je tada elasticnost strune najmanja, a iskorišcenost elasticnosti štapa nedovoljna zbog oštrog ugla koji cini struna u odnosu na osnovu štapa. Ipak najcešca otkacinjanja pri obali se dešavaju zbog dovodenja odmorne ribe u plicak ili nepravilnim prihvatanjem.

Spala posle par sekundi – U ovom slucaju najveci i najcešci propusti su neblagovremena kontra, pad koncentracije ribolovca i slabi refleksi koji su presudni u ovom slucaju.

Zakljucak je sledeci – Ubod u loše mesto ce uvek biti jedan od razloga otkacinjanja ribe, a ne bi bilo ni zanimljivo da ulov uvek bude izvestan.

10.

Boje varalica

Odabrati pravu varalicu za odredenu vrstu ribe znaci ukombinovati vibraciju sa bojom varalice. Atraktivnost boja ce zavisiti direktno od uslova koji vladaju na ribolovnoj vodI (noc, vetar, zamucenost). Krenucemo od štuke. Ta grabljivica je po pravilu vrlo proždrljiva i mada nasrce na izuzetno krupne ribe, ponekad tek nešto manje od nje same, varalicu zna cesto samo da dobro zagleda i isprati, cvrknuvši je tek vrhom gubice. Moje varalicarsko iskustvo govori da je u tom slucaju najcešce bila presudna boja varalice, što je grabljivicu ucinilo izuzetno podozrivom. Rešenje je što brža zamena varalice, tacnije posezanje za varalicom sasvim suprotne boje. Pogrešno je i dalje uporno insistirati na istoj varalici, smatrajuci da ce se ubedljivijom tehnikom povlacenja sve to popraviti. A lepo piše u „Mepsovom“ vodicu: u jutarnjim casovima dati prednost plavim nijansama ili nikl-belo sa plavim tackama, prugama i slicno. U sate predvecerja se preporucuju varalice sa belom osnovom i crvenim šarama razlicitog oblika. Zatim sledi savet da se na blago zamucenoj vodi zapocinje klasicnim niklovanim (belim) varalicama, a ako izostane ulov, ili se primeti kako riba prati varalicu, ali je ne uzima, treba odmah posegnuti za veštacim varalicama boje bakra ili mesing žutim. Te se boje preporucuju i kada je vreme vedro, pogotovo oko podneva. U slucaju izuzetno prozirne vode preporuka je što tamnija varalica poput crno obojenog leptira sa žutim tackama. Kod lova smuda vibracija je bitnija od njene boje, a slicno je i kod varalicarenja soma. Osuncanost vodenog ogledala, prozirnost vode, dubina i vrsta dna cine elemente koji se moraju sagledati kao celina. To ce diktirati izbor varalice odredenog dekora. Kod prosecne dubine (tri do cetiri metra), na glinovitom dnu sa malo mulja, u zamucenoj vodi i po vedrom danu, najbolji izbor je džig crne boje. Na takvom terenu se smud može uloviti i na varalice druge boje, ali su udarci na džig znatno žešci, a varalica je kod ulovljenih primeraka znatno dublje progutana. Kada je voda nešto bistrija, dan vedar, dubina oko dva metra, a dno tvrdo, glineno, najbolje je koristiti varalice u nijansama peša (svetlo braon).

11.

Uticaj kiše, grmljavine, vetra...

Promene meteoroloških uslova ribe izuzetno dobro osecaju i predosecaju njihov nailazak. Nagla zahladenja, otopljenja, kiša vetar..., faktori su koji svojim delovanjem cas nagraduju ribolovca bogatim ulovom, a ponekad dovode do ocaja. Moje iskustvo govori da jaka kiša u prvom trenutku negativno utice na uspeh u ribolovu, ali ako traje kratko ili oslabi tako da samo po koja kapljica pada na površinu vode, uspeh je zagarantovan. Naime kiša može da primora smuda da se hrani nešto ranije nego predhodnih dana, kada je vreme bilo vedro, a površina vode ravna kao staklo. Kišne kapi koje padaju na vodu rashladuju njenu površinu i obogacuju je kiseonikom. Sitna bela riba izlazi prema površini, pa je grabljivica primorana da se hrani u gornjim slojevima. Napominjem da u tom smislu kiša pozitivno utice na ribolov samo tokom leta i rane jeseni.

U zavisnosti od smera, vetar je nekad presudan, a povremeno samo pomocni faktor od kojeg zavisi uspeh ribolovca. Vetrom nareškana površina vode cini ribolovca manje primetnim, a smuda manje opreznim. Tada ova grabljivica obicno pocinje da lovi nešto ranije nego što je to bio slucaj u danima bez vetra. Njegova ishrana tokom vetrovitih dana odvija se najcešce u priobalnom pojasu. Prejak vetar ili oluja pracena grmljavinom u pocetku negativno uticu na ribolov, jer je tada riba uplašena, prestaje sa ishranom i beži u zaklone. Izuzetak je jedino neustrašivi som. Nakon prestanka oluje i kada grmljavina utihne može se uocitivelika aktivnost ribe po glatkoj površini vode. Sitna riba tada krece ka gornjim slojevima, koji su bogatiji kiseonikom i hranom, koju je vetar naneo. Ni smudj ne propušta ove prilike za dobar obrok, pošto je njegov plen tada manje oprezan. Zimi je jedino južni vetar, koji donosi stabilno i toplije vremebobar znak i odlican pomocnik ribolovcima. Vetrovi svih drugih smerova, a narocito severozapadni, izuzetno negativno uticu na uspeh u zimskom ribolovu smuda.

Zakljucak je sledeci. Ono što leti predstavlja pogodnost i obecava bogat ulov, zimi se obicno transformiše u ogranicavajuci faktor u ribolovu. konkretno, severni i severozapadni vetar nepovoljan preko zime, leti je odlican saveznik ribolovaca. Ujesenjem periodu najpovoljniji je jugoistocni vetar.

12.

Pletenica ili monofil

Vodenje varalice je najefikasnije tek kada zaživi nepogrešiva komunikacija izmedu ribolovca, njegovog štapa i strune. Naizgled je vrlo jednostavno, ali tek posle dugotrajnog iskustva može se izabrati štap koji nece samo najbolje leci u vašu ruku, nego ce i do savršenstva preneti sve one sitnije titraje, koje ce vrhom upiti od strune. Ali to je samo pocetak price, jer varalica koja se povlaci pletenicom i ona koja je vezana za kraj monofila, nemaju istu dinamiku kretanja. Upravo se te razlike mogu najbolje osetiti kod džigovanja . Monofil znatno ublažava nagla cimanja i tako (srecom) i greške koje ribolovac cini. On prosto „umekšava“ vodenje varalice i svojim istezanjem skracuje putanju dizanja i spuštanja džiga, dozvoljavajuci mu tako da ga vodena struja blago zanese, cesto i pod kakvu prepreku na dnu. Tako se varalica krece prirodnije uprkos greškama ribolovca. Korišcenjem pletenica svaki pogrešan pokret suviše nervozno cimanje i slicno, direktno se negativno odražava na ponašanje varalice u vodi i upozorava ribu na prevaru. Ali sa druge strane, ma koliko monofil izgledao kao pravo rešenje, tu su i neke njegove negativne osobine. Pre svega, to je „stomak“ koji ribolovcu otežava da tacno stekne osecaj, gde je varalica u svakom trenutku. Ponekad se desi da je varalica dotakla prepreku i pre nego što monofil „javi“ štapu preko svoje velike izbocine, varalica se vec zakaci. Verujte da je vodenje džiga na monofilu prava golgota, ukoliko ste pre toga radili iskljucivo sa pletenicama. Možda ce se nekome uciniti da je u ovom tekstu bilo reci o naoko nevažnim stvarima, o sitnicama koje nisu bitne, jer kada riba radi uzece bilo šta. Pogrešno! Ribe je sve manje, a ribolovaca sve više, posebno varalicara sa najsavremenijim priborom i neverovatnim izborom varalica. Ipak, riba se prvenstveno lovi na znanje i iskustvo, a pocetnickoj sreci svaka cast.

U predhodnom delu teksta opisali smo ukratko prednosti i mane struna (monofila i pletenice), koje se koriste pri najsportskijem nacinu ribolova – varalicarenju. O ovim temama ribolovci polemišu godinama, tacnije od trenutka pojavljivanja pletenice, koja je gotovo izbacila monofil iz upotrebe, ucinivši ga prevazidenim za vecinu varalicara. Ipak, nema sumnje da oni najistrajniji varalicari koriste iskljucivo pletenicu, koja je zbog neistegljivosti savršena i gotovo „bolno“ direktna. Kako bi pokreti varalicom dobili ubedljivu izazovnu mekocu, neophodno je amortizujuci efekat monofila nadoknaditi veštinom vodenja varalice. Naime, treba vodit racuna da nam ruka sada bude „mekša“, pogotovo kada se varalica podiže sa dna. Džigovanje treba obavljati kracim i nežnijim pokretima. Kod plasiranja varalice treba posebno voditi racuna da se uskladi opuštanje vrha štapa sa sakupljanjem viška strune. Nikako se ne sme dozvoliti da se pletenica olabavi. Ukoliko o tome ne vodimo racuna džig se nece mekano spustiti vec ce se prosto strmoglaviti. Treba i sa velikim osecajem praviti prelaze iz faze podizanja u fazu spuštanja džiga. Pocetak podizanja džiga treba izvesti znatno sporije, mekše nego u sredini te faze. Smatram da u odnosu na monofil pletenica ima niz prednosti, uz samo jednu manu što više haba pribor, prvenstveno mašinicu. Osim toga, udarce ribe koje jedva osetimo preko pletenice, na monofilu cesto ni ne „registrujemo“. Riba vadena preko pletenice se ribolovcu cini mnogo veca jer se njeni begovi i borbenost mnogo bolje prenose. Kod zakacenog smuda kojeg zamaramo preko pletenice možemo saznati da li je riba dublje zagrizla mamac, ili je jedva zakacen za ivicu celjusti. Kad smud dublje proguta varalicu, prilikom njegovih cimanja glavom pletenica mu struže preko zuba što ribolovac može da oseti. Osim boljeg kontakta sa varalicom pletenica naspram monofila poseduje još mnoge prednosti, koje se lakše uocavaju sa dužim vremenom korišcenja ove vrste ribolovnog pribora

13.

Kontra i borba sa ribom

Od momenta kada osetimo da je riba uzela mamac pocinje ono zbog cega milioni ribolovaca i po najvecoj zimi, ali i najvecim žegama provode na stotine dana godišnje u ribolovu. Udarac ili napad grabljivice na varalicu može biti jedva primetan, ali i odsecan i snažan, pa se cesto dogada da rucica mašinice ispadne iz ruke. Kada se na tekucoj vodi varalica vodi lagano, pri dnu, napad grabljivice može biti takav da se registruje kao sitno titranje ili jedva primetno zaustavljanje. Na vecoj dubini krupnije grabljivice manje agresivno uzimaju mamac, ali i manje oprezno, što najcešce rezultira ubodom udice unutar celjusti. Napad grabljivice u srednjim slojevima vode najcešce je odsecan, vrlo dobro se oseti preko štapa i nema dileme da li je u pitanju riba ili ne. U plitkoj vodi ili pri površini vode napad je još agresivniji, ali je riba opreznija, jer se ne nalazi u zoni bezbednog oporavka. Udarci su tada iznenadni i ribolovac cesto kasni sa kontrom, a ubodi su najcešce na ivici celjusti ili sa spoljne strane. Agresivnost napada grabljivice zavisi i od vrste varalice, nacina njenog vodenja, godišnjeg doba, meteoroloških uslova po kojima se ribolov odvija itd... Pravovremenom i odsecnom kontrom se može uticati na dubinu uboda udice i to pre nego što riba pokuša da je izbaci iz usta. Pogrešne su tvrdnje nekih ribolovaca da se sa kontrom može poraniti. Pravilnim izborom i upotrebom pribora, uz dobre reflekse može se uštedeti nekoliko desetinki sekunde, cesto kljucnih za uspešnu kontru. Kako ce se ponašati riba, osim ostalog, zavisi i od toga gde je ubodena. Smud je mnogo borbeniji ako je uboden u donju celjust, što se vrlo retko dešava. Uboden u gornju celjust, smud je prakticno „nokautiran“. Prilikom borbe, zaustavljanje ribe silom se primenjuje samo onda kada nema drugog izbora, a u svim ostalim slucajevima riba se mora strpljivo zamarati. Zamaranje se obavlja tako što joj se dozvoljavaju kontrolisani begovi i trošenje energije na bezbednim mestima, a stopira se beg u pravcu prepreka. Nema tog ribolovca koji je realizovao sve udarce ili izvadio sve zakacene tibe. Ako su otkacinjanja cešca i veca od 10 procenata realizovanih uboda, valja nam vratiti „film“ unazad i analizirati bar pet najcešcih slucajeva. Možda je štap prekrut ili premekan za našu ruku i ribu koju lovimo. Treba proveriti i udice koje mogu biti loše i premalene na varalici kojom lovimo.

14.

Kako pecati ribu...

Faktori koji uticu na aktivnost ribe

Odavno su prošla vremena kada je vecina ribolovaca kuci nosila pune srtingere i cuvarke. I danas ima takvih, ali se njihov broj sveo na minimum, to su dobri znalci koji mnogo više vremena posvecuju ribolovnim mestima i uslovima koji uticu na aktivnost ribe. Pred nama je oktobar kada temperatura vode ubrzava metabolizam svih riba, narocito grabljivica.

Tada šaran ne pecka vec savija štapove do vode, štuka ne bira mnogo, a smud radi i nocu i danju. Ipak, sve se ovo odnosi na one najistrajnije ribolovce, koji šarana pecaju na hranjenom mestu, na smudaroše koji pravilno povlace dobro odabranu varalicu, na pravom mestu, u pravo vreme, itd... Zato cu pokušati u narednim redovima da pomognem ribolovcima da reše zagonetku o uslovima koji uticu na apetit ribe.

15.

Uticaj sunca i meseca na uspešnost ribolova

Poznato je da odnos Sunca, meseca i Zemlje usled medusobne privlacnosti izaziva plimu i oseku na moru. Utvrdeno je i od kakvog je to znacaja za uspešnost u ribolovu na moru. Na pitanje od kakvog je to znacaja na ponašanje riba odgovor je dao americki naucnik Knajt. On je višegodišnjim posmatranjem ustanovio da su ribe najaktivnije i najintenzivnije se hrane kada Sunce i mesec prolaze kroz meridijan.

Meseceve mene razlicito uticu na razlicite vrste riba, a pošto sam zaljubljenik discipline zvane varalicarenje pravio sam beleške na osnovu aktivnosti smuda koji je i najosetljiviji na ove promene. Krenucemo od punog meseca kada smud dobro radi, ali samo na prva dva dana punog meseca, dok u ostalim danima prestaje sa aktivnošcu. Tada, kad nece na varalicu, dešava se da usred podneva dode na glistu ili kukuruz i to cesto budu kapitalni primerci. Posle punog meseca sledi pražnjenje (uštapanje) kada smudj dosta „kilavo“ radi, sve dok se mesec ne „isprazni“ do pola, kada ce pojacati aktivnost, da bi u danima poslednje cetvrti bio hiper aktivan. Tada se cesto love kapitalni primerci. Nakon poslednje cetvrti sledi faza bez meseca, kada se aktivnost smuda svodi na minimum. Posle ovog, ne baš omiljenog perioda, ponovo sledi prva cetvrt i to je period kada ce aktivnost biti pojacana, vreme za lov kapitalnih primeraka. Dakle sve što se dešava u fazi pražnjenja (uštapanja), skoro ce se isto dešavati i u fazi punjenja.

Pratite meseceve mene, ali ovo ipak nije carobna formula uspeha, tako da u ribolov treba izlaziti svakodnevno.

16.

Zimsko konzerviranje motora

Pre pocetka zimske sezone camac ili brodic svakako valja izvuci na suvo i pripremiti ga za prezimljavanje i za koriscenje tokom sledece sezone. 0 nacinima kako da se camac konzervira govoricemo redom - sve zavisi od vrste materijala od koga je plovilo napravljeno, njegove tezine i novca kojim vlasnik raspolaze. Medutim, za svaku vrstu plovila jednako je vazno da se njegov pogonski agregat pripremi za zimu - da se konzervira.

Konzervacija svih brodskih motora (vanbrodskih, ugradenih, cetvorotakt-nih, dvotaktnih. dizel i benzinskih) podrazumeva. pre svega, da se prostor za rashladivanje ocisti od prljavstine koju je vodena pumpa usisala iz vode to-kom eksploatacije. Taj postupak je daleko jednostavniji kod vanbrodskih motora. Potrebno je metalno bure napuniti cistom vodom (iz vodovoda ili bu-nara) i na rub bureta pricvrstiti vanbrodski motor, upaliti ga i pustiti da radi pod "srednjim forsazem" otprilike pet-sest minuta.

Ovaj postupak je kod ugradenih brodskih motora nesto komplikovaniji, jer je u usisni otvor za dovod rashladne vode potrebno uroniti u cistu vodu. Taj otvor se na brodicima uglavnom postavlja na deo korita koji je ispod gaza. Ukoliko vam ne podje za rukom da taj usisnik potopite mozete vodeni prostor isprati i odozgo tako sto cete odvrnuti otvor ekspanzione posude. Posle ispiranja potrebno je da otvorite sve posude za filtriranje, odvajanje i talozenje, dobro ih ocistite i vratite (najbolje s novim zaptivkama).

Kada zavrsite postupak ispiranja rashladnog sistema na stabilnim brodskim motorima, rasklopite sve vodene pumpe, pa njihova kucista i rotacione delove dobro namazite nekim antikorozivnim uljem, a rotacione delove i lezajeve zapakujte u najlon vrecice i odlozite (najbezbednije je da ih tokom zime ostavite u kuciste pumpi, da ih ne biste izgubili do proleca). Svi pokretni i nepokretni delovi transmisije treba da prezime dobro natopljeni sredstvom za odstranjivanje vlage (WD-40 ili slicno). Ovo vazi i za kardansku osovinu, njene lezejeve, semeringe i elisu.

Sledeci postupak konzervacije brodskih motora je zamena ulja u motoru i menjacu. Za ovo je potrebno identicno uije kakvo propisuje proizvodac za normalnu eksploataciju motora, ali pred novu sezonu i ovo ulje treba zameniti, jer ce tokom stajanja "povuci" vlagu iz vazduha i umnogome ce izgubiti svojstvo sprecavanja trenja.

U cilindre stabilnih brodskih motora potrebno je sipati izvesnu kolicinu motornog ulja i potom motor nekoliko puta pokrenuti - bez paljenja.

Iz rezervoara ispustite preostale kolicine goriva i ocistite filtere za gorivo. Sva gumena creva, zaptivke i remenje na stabilnim brodskim motorima zasti-te sredstvom za zastitu gume - najbolje apotekarskim glicerinskim uljem.

Konzerviranje vanbrodskih motora je i lakse i brze. Posto ste cistom vodom isprali "vodeni prostor", u rezervoar uspite 10-procentnu mesavinu benzina i antikorozivnog ulja. Potrebno je da s takvom mesavinom motor radi desetak minuta. Ova mesavina zimi treba da ostane u rezervoaru da bi ga zastitila od korozije. Potom treba skinuti precistac vazduha i oprati ga, a u otvor karburatora usuti ulje za konzerviranje. Motor se posle ovoga okaci na stativ i starterom pokrene nekoliko puta (nemojte ga paliti). To ce obezbediti da se cilindri dobro naulje, a i da iz vodenog prostora iscuri preostala kolicina vode.

Treba zameniti ulje u menjacu i u cizmi. Elisa se namaze sredstvom za od-stranjivanje vlage, a filter za dovod goriva i karburator ociste i premazu tan-kim uljnim filmom. To se uradi i sa gumenom zaptivkom na poklopcu moto-ra i gumenim crevom i pumpom za dovod goriva od rezervoara do motora.

Pred ponovno paljenje motora zamenite 10-procentnu mesavinu goriva uobicajenom i zamenite svecicu. Motor bi trebalo da upali brzo i lako.

Ako na plovilu imate akumulator, neophodno je da ga izvadite i obezbedite da prezimi u toploj prostoriji, uz povremeno delimicno praznjenje i dopu-njavanje. Povremeno kontrolisite nivo elektrolita u celijama akumulatora.

Konacno, sve sto ste uradili tokom konzervacije pogonskog agregata za-pisite, da ne biste zaboravili sta sve treba da vratite na pravo mesto.

17.

Prepariranje trofeja

Vec sam pogled na kvalitetno prepariranu trofejnu ribu pricinjava veliko zadovoljstvo posmatracu. A sta tek reci kada se posmatra sopstveni trofej? Sigurno je da tada ozivljavaju secanja na najdramaticnije trenutke borbe s kapitalnom ribom. Ako je trofej jos i kvalitetno prepariran, takva prisecanja su neizbezna.

Glava trofejne salmonidne ribe mora biti dobro ociscena, vlaga odstranje-na, a oci izvadene. Ovako pripremljena ostavlja se na senovito i promajno mesto, da se postepeno susi. Nakon sest do osam sedmica iznosi se na sve-tlost i pricvrscuje na podlogu - dascicu, a zatim se u takvom sirovom stanju okaci u odgovarajucoj prostoriji i susi najmanje godinu dana. Tako je naj-manje godinu dana! To je minimalno vreme potrebno da se dobro osusi i po-stepeno izluci preostalu masnocu, koju s vremena na vreme odstranjujemo vatom natopljenom spiritusom.

Pravo vreme za pocetak rada na prepariranju je kada se iz glave vise ne iz-lucuje masnoca. To je zaista dugo vreme, zahteva izuzetno strpljenje, ali uz-vraca kvalitetom i trajnoscu. To znaci da rad "na brzaka" mora da ustukne pred strpljenjem, ako se zele kvalitet, trajnost i lepota.

Kadaje glava potpuno suva, temeljno se ocisti vatom namocenom u spiritus. Posebno se obraca paznja na unutrasnjost usne duplje. Pre ciscenja glave, peraja treba pricvrstiti i osigurati od ostecenja lepkom i spajalicama. Sada trofej ima izgled prikazan na slici 1. Podseca na vremesnu filmsku zvezdu kojoj je neophodna brza estetska intervencija radi vracanja kadasnjeg sjaja. Sredstva za to se nalaze u najblizoj prodavnici za "negu" automobila. Mnogi sportski ribolovci su i vlasnici automobila, pa verovatno imaju git za popravak limarije. Potrebna kolicina gita izmesa se s ocvrscivacem i posle desetak minuta nanese na glavu radi izravnanja nabora i neravnina. Glava i celjusti modeliraju se prema originalnom izgledu zive ribe. Samo pet minuta kasnije git se izglaca i glava je pripremljena za dalji rad.

Na slikama 2. i 3. prikazani su preparirani losos i pastrmka. Da bi prepari-rana glava izgledala sto prirodnije, na vreme treba zastititi nosne otvore od zapusavanja. Za to se moze koristiti drvce sibice ili cackalica.

Sledi pazljivo i temeljno bojenje crnim, belim i srebrnim metalik sprej-la-kom za automobile. Boja mora biti kvalitetna i da se brzo susi. Pre nano-senja u glavu ribe treba usaditi staklene oci.

Pocinje se nanosenjem srebrne mealik boje na obe strane glave, uza-stopnim pazljivim usmeravanjem mlaza s leva na desno i obrnuto. Naneta boja se brzo susi. Sad se uzima crna boja i nanosi na gornji deo glave. Ko-madicem kartona formira se sablon za nanosenje pega na skrzne poklopce, a donja strana vilice boji se u belo. Peraja je najbolje obojiti temperom i premazati bezbojnim lakom. U zavisnosti od estetskih kriterijuma i ukusa vlasnika, cela glava se moze premazati bezbojnim lakom. Lakiranje ga-rantuje optimalan opticki utisak i zbog preliva boja trofejnu glavu cini prirodnom. Za vreme prepariranja, mirna ruka i strpljenje dace prave re-zultate.

Ovom metodom mogu se preparirati glave i ostalih vrsta riba, a manje ma-sne brze se osuse. Klen, smud i slicne ribe spremne su za prepariranje tri meseca posle susenja. Posebnim karakteristikama izdvaja se stuka, za cije prepariranje se ne bi mogao preporuciti opisani metod. To je riba s izrazeno specificnim oblikom glave, s malo neravnina i nabora, jer nema mesnatu

glavu.

18.

Kako sacuvati drveni camac

Najcesci, a medju pravim ribolovcima i najomiljeniji je drveni camac. Najplovniji je, uz to i najstabilniji, najjeftiniji, a ribolovci tvrde i najtisi. To je za njih posebno vazno, jer njime ne rasteruju ribu. Dakle, drveni camac ima buducnost i u vreme dolaska visih tehnologija na obale reka. Ali, da bi stvarno imao buducnost, potrebno mu je posvetiti dosta paznje i ne prepustati ga "zubu vremena" i cudima vode.

Kako da konzervirate camac i tako mu osigurate dugovecnost?

Ako postujete stare "recepte", dovoljno je da ga na kraju plovne sezone potopite, da "prespava zimski san", uronjen u vodu dovoljno duboku da mu ni pri najnizem vodostaju ni jedan deo ne ostane na suvom. Taj metod je efikasan pre svega za hrastove camce, posebno za one od hrasta luznjaka, koji je danas postao prava retkost. Medjutim, ako stvarno zelite dobro svom camcu, a pred zimu ste ga potopili, na prolece cete imati znatno vise posla.

Umesto da krajem jeseni potapate camac mozete da ga odlozite tako da na suvom bude oslonjen na bok. Tako cete izbeci da se vlaga kondenzuje unutar korita koje je okrenuto na gore, ili da vam ga natapaju kisa i sneg, da ga rastace led u slucaju da je dno ostalo dole.

Ako ste odlucili da drveni camac prezimi u vodi, pre ponovne upotrebe moracete da ga izvucete u plicak i ocistite od mulja. Izbacicete vodu iz njega, sacekati da se bar malo osusi i izvuci cete ga na obalu. Posle nekoliko dana stajanja na boku, kada camac bude dovoljno suv, treba sa spoljne povrsine skinuti sva ostecenja na katranisanoj zastiti. Najbolje je da s dasaka skinete sav nanos katrana. To je najlak-se uraditi tako sto cete benzin-lampom ili gasnim gorionikom ugrejati katran i sastrugati ga molerskom spahlom. Zahvat ni malo nije lak i necete ga uraditi brzo, pogotovo sto postupak tre ba da uradite s obe strane dasaka i spolja i iznutra.

Ako su se na daskama pojavila ostecenja od truljenja, pokusajte da isecete sva takva mesta i od identicnog materijala napravite komade koje cete ugraditi umesto trulog drveta. S unutrasnje strane treba dodati nove egije - drvene grede, koje ce nositi dodate komade. Postupak nije jednostavan, pa vam ga ne preporucujemo, izuzev ako daske nisu veoma trule. A i tada treba da razmislite da li se isplati ovakva restauracija ili je bolje praviti nov camac.

Ma za koje resenje da se odlucite, nemojte koristiti gvozdene, nego bakarne ili bar mesingane eksere za izgradnju novog ili restauraciju starog drvenog camca. Gvozde, naime izaziva tzv. celulozno truljenje drveta.

Drvo ocisceno od starih slojeva katrana i boje treba zastititi od plesni premazivanjem vodenim rastvorom plavog kamena. Za zastitu od plesni moze da se koristi i uljani ili cak poliesterski rastvor plavog kamena ali taj postupak je prilicno komplikovan i nije za kucnu radinost i prosecnog vlasnika drvenog camca.

Kada se daske u nekoliko slojeva premazu rastvorom plavog kamena i dobiju zelenkast odsjaj (posle bar nekoliko dana susenja), valja pristupiti postupku "superisanja". To je zaptivanje zazora izmedu pojedinih dasaka kudeljom kakvu koriste vodoinstalateri. Kudeljna vlakna treba natopiti lanenim uljem i ugurati ih u prostor izmedu dasaka. Zazori se dobro napune kudeljom, tako da vlakna vire s druge strane daske na citavoj duzini od pramca do krme. Vlakna moraju da budu dobro ucvrscena i nabijena, tako da se ne mogu izvuci iz zazora izmedu dasaka.

Ako su vam pojedini zazori sumnjivi, presiroki da bi kasnije dobro zaptivali, pribegnite starom camdzijskom triku - "plehovanju". Uzane trake tankog lima ukucajte bakarnim ili mesinganim ekserima tako da prekriju sve sumnjive zazore izmedu dasaka. Najbolje je da trake isecete od bakamog lima, ali ako vam je taj materijal preskup, pokusajte da se domognete iskoriscenih grafickih ploca, jer ce i cink biti sasvim upotrebljiv i nece (kao gvozde) praviti stete na drvetu.

Potom, citav camac i spolja i iznutra treba premazati lanenim uljem, u nekoliko slojeva. (Ovo je izuzetno vazan postupak, posebno ako ste za fungicidnu zastitu koristili vodeni rastvor plavog kamena). Da bi laneno ulje prodrlo u drvo (narocito, ako je rec o tvrdom drvetu - hrastu, jasenu i sl.), potrebno je nekoliko premaza. Racunajte da cete litrom lanenog ulja u jednom sloju premazati oko osam kvadrat-nih metara daske. Premazivanje lanenim uljem bice zavrseno kada primetite da ga drvo vise ne upija. Preporucujemo da ne odustajete dok ne premazete camac bar sa tri sloja.

Posle nekoliko susenja na suncu, dno camca spolja i iznutra treba premazati debelim slojem katrana. Katran se rastopi vatrom u kanti i premazuje sirokom cetkom. Sloj bi morao da pokrije bar "vodenu liniju", ako ne i dublje. Racunajte da cete posle ove operacije baciti i kantu u kojoj ste rastopili katran, i cetku kojom ste mazali camac, a i vecinu odece u kojoj ste radili. Gledajte da za katranisanje obezbedite radne rukavice, koje cete, najverovatnije, takode baciti.

Tek kada sve ovo uradite mozete biti sigurni da ce vam camac trajati cele sezone. Ali, ne duze. Ovaj postupak moracete da ponavljate svake godine i bas svake godine pronaci cete bar jedno novo ostecenje ili trulo mesto. Postupak, recimo i to, traje najmanje devet dana. Ako je camac prezimeo u vodi, trajace i 12 dana.

Upravo zbog cinjenice da svog drvenog ljubimca moraju da konzerviraju svake godine, vecina nauticara opredeljuje se za skuplje, ali daleko pouzdanije, trajnije i manje zahtevne poliesterske camce.

19.

Cišcenje riba

Ciscenje ulova je manje prijatan deo ribolova, koji vecina pecarosa rado prepusta zenskom delu porodice i ostalim dobrovoljcima. Nadamo se da ce vam ovih nekoliko saveta pomoci da ulov ocistite uz sto manje neprijatnosti.

1. Najbolje je da ribu ocistite na vodi jer tako necete prljati stan. Zbog toga na pecanju treba poneti dve ciste krpe, odgovarajucu ambalazu u koju cemo odlozoziti ociscenu ribu, specijalnu alatku za skidanje krljusti i ostar noz. Ukoliko u rancu ili torbi ima malo mesta, dobro ce doci i manja daska, kao zamena za radnu povrsinu.

Primerke koje smo odlucili da nosimo kuci treba usmrtiti udarcem drske noza po glavi i ocistiti od krljusti i sluzi.

Manjim komadima cemo odmah odseci glave i izvaditi utrobu, a vecim primercima kojima ostavljamo glave izvadicemo skrge.

Unutrasnjost trbusne duplje valja dobro obrisati, zatim ribe treba uviti u ciste krpe, pa spakovati u plasticnu kutiju ili alu-foliju.Utrobu i glave sitnijih primeraka na divljim vodama slobodno mozemo da bacimo u vodu ili u grmlje pored obale.

Na urbanizovanim terenima otpatke treba staviti u kese i pri povratku baciti u najblizi kontejner.

2. Ukoliko ribu cistimo kod kuce, najvaznije je da ona do ciscenja ostane sveza. Normalno, to se najlakse postize cuvanjem zive ribe tokom pecanja u cuvarci ili na niski.Medjutim, neki ribolovci smatraju da to nije eticki, pa primerke koje ce poneti

odmah usmrte, a drze ih u prirucnom frizideru. Riba ce ostati sveza i ako ih uvijemo u deblji sloj vlaznih novina ili pokrijemo svezim liscem koprive i bagremca.

3.Pedantan ribolovac ocisti ulov cim stigne kuci i spakuje pribor i opremu.To treba obaviti napolju ili u kadi, kako bismo sto manje prljali stan. Specijalne plasticne daske sa stipaljkom za rep predstavljaju odlicno pomagalo, a ko to nema moze da napravi istu stvar tako sto ce u dasku odgovarajucih dimenzija na jednom kraju zakucati veci ekser, na ciji ce ostar kraj, koji treba dovoljno da viri, jednostavno nakaci riblji rep.

4. Preporuka znalaca i alasa je da se riba iznutra nikako ne ispira vodom, jer na taj nacin gubi na kvalitetu. Ukoliko to ipak radite, samo ovlas

isperite krv, a trbusnu duplju obavezno ocistite cistom krpom ili kuhinjskim papirom.

5. Ukoliko ste od onih ribolovaca koji ciscenje ulova ostavljaju za sutradan, postarajte se da riba do tada ostane sveza, tj. da se ne osusi,

jer cete je u protivnom veoma tesko ocistiti. Uz to, samo sveza riba je bezbedna za ishranu - ne treba gubiti iz vida da je rec o veoma

kvarljivom mesu. Zbog toga treba svaki veci primerak posebno uviti u deblju vlaznu krpu, pa odloziti u frizider. Ciscenje treba obaviti sto pre - najkasnije 8 do 12 sati nakon ulova.

20.

Bolesti riba- pantljicara

Medju ribljim parazitima su i vrste pantljicara koje u potpunosti ispunjavaju telesne supljine belih riba. Na njima se ne mogu razaznati clanci i podsecaju na ravnu traku, za razliku od tipicne clankovite pantljicare. Za ribolovce, profesionalce i amatere, zanimljive su dve vrste: Ligula intestinalis, koja se najcesce nastanjuje u utrobi deverike, karasa ili sarana i Diagramma interrupta, koja napada mnoge vrste belih riba.

Glava parazita nije posebno izrazena, a dve sisaljke su jedva primetne. U organizmu ribe mogu da dostignu duzinu 20-40 i sirinu 0,5-1,5 centimetara, sto zavisi od velicine ribe. U telu krupnijih riba parazit moze da dostigne i 75 centimetara, a zabelezeni su i duzi primerci. Jedan sportski ribolovac je u saranu kapitalcu nasao pantljicaru dugacku cak 110 cm. Maksimalnu duzinu dostizu neposredno pred polnu zrelost, koja nastupa tek po dospecu parazita u creva drugog domacina (ptice), pod uticajem njegove telesne tempe-rature.

Ribe gube na tezini

Odrasle, polno zrele jedinke zive samo nekoliko dana. Iz jaja, koja u vodu dospevaju preko pticjeg izmeta, legu se larve kojima se hrane racici, a njima dalje bele ribe. I tako u krug, u lancu ishrane. Dospevsi u telo ribe, parazit probija zid creva i u telesnim supljinama nastavlja razvoj. Najcesci prenosioci obe vrste parazita su galebovi, patke, gnjurci i druge plovuse koje se hrane ribom.

Na zarazenim ribama nema spoljasnjih ostecenja, a negativan uticaj parazita se manifestuje gubitkom tezine i uticanjem na rast. Uz to, dolazi do upala i naprsnuca unutrasnjih organa, do trajnih ostecenja polnih zljezda, zbog ce-ga ribe gube sposobnost razmnozavanja. Bolesne ribe cesto se mogu videti na povrsini vode plivaju izvrnute na bok i ostavljajuci utisak krajnje iscrpljenosti. Stomak im je naduven, sto neiskusne ribolovce moze da navede na zakljucak da su ulovili izuzetno dobro uhranjenu ribu.

Borba protiv zagadivanja prirodnih voda ovim parazitima jed-nostavno nije moguca.

Kontrolisanje brojnosti ptica i populacije belih riba predstavljalo bi znatan pomak ka ocuvanju neophodnog minimuma bioloske ravnoteze. Pozeljno bi bilo da se ne dozvoli nekontrolisani rast populacije sitnih deverika, koje pred-stavljaju znacajnu kariku u razvitku ovih parazita. U tom cilju mogu se preduzimati razlicite mere, medju kojima je kontrola ribolova, izlovljavanja mrezama, unosenja riba grabljivica u vode i druge, u osnovi privredne mere. Izlovljene bolesne ribe se ne smeju vracati u vodu, cak ni kada su ispod mere, a najbolje je da se na pogodnom mestu uniste - zakopaju u zemlju. Bitno je napomenuti da ovi paraziti za coveka nisu opasni.

Bolest crnih fleka

Ovo oboljenje riba nazvano je po karakteristicnim simptomima, po crnim flekama na telu. One imaju manje-vise pravilan oblik trapeza i mogu biti na raznim delovima tela - na sluzokozi usta, perajima, skrgama, rede i na roznjaci ociju. Uzrocnici oboljenja su metilji, koji u razvoju prolaze kroz vise faza, uvek u telu drugog domacina - kicmenjaka i mekusaca. Poslednja faza se, po pravilu, vezuje za caplju. Jajasca metilja dospevaju u vodu preko pticjeg izmeta i razvijaju se u telu mekusaca, koji se njima hrane, u ovom slucaju to je jedna vrsta puza. Sledi razvoj repatih larvi, koje napustaju domacina - puza, dospevaju u vodu i razvoj se dalje vezuje za ribe. Tu prelaze u sledecu fazu razvoja, u kojoj se na telu riba javljaju tipicna bubuljicasta, crna ispupcenja.

Velicina ovih crnih fleka je 1-4 mm, a onih okruglastih 0,6-0,9 mm u precniku. Spoljasnji, crni deo ciste zapravo predstavlja odbrambenu reakciju ribe - domacina. Svaki ribar ili sportski ribolovac lako ce prepoznati ove simptome, koji se mogu pojaviti na vise od 50 vrsta riba. Ipak, cini se da su ovoj bolesti najizlozenije deverike, krupatice, bodorke i belice.

U normalnim prilikama patoloski uticaj parazita je neznatan. On napada prvenstveno male ribe, koje u ekstremnim slucajevima skoro potpuno pocrne. lako je parazit bezopasan za coveka, veoma zarazene ribe ne bi trebalo otvarati iz higijenskih razloga. Bolesne ribe najcesce se mogu naci u kanalima za odvodnjavanje, mocvarama, tresetistima, dakle, u vodama s brojnim populacijama vodenih puzeva, domacina u lancu razvitka parazita.

Drugi parazit, uzrocnik bolesti crnih fleka na ribama je Metacerearia iz familije "Heterophvdae". Fleke koje nastaju usled njegovog prisustva u organizmu ribe su znatno manje, kao glava ciode. Usted toga, cak i u vodama u kojima je ovaj parazit odomacen i rasiren, Ljudi ne obracaju paznju na sitne crne fleke i ne smatraju da su zarazene ribe bolesne. Misle, naime, da je to prirodna karakteristika ovih riba. Ali, treba znati da su ovi paraziti opasni za coveka i da ne treba jesti zarazenu ribu bez prethodnog kuvanja ili pecenja na najmanje 60 stepeni Celzijusovih.

3 zimska saveta

Tri zimska prakticna saveta

1.Kozne cizme umesto gumenih

Tradicionalna obuca sportskih ribolovaca su gumene cizme, obicno do listova.Zimi je, medjutim, bolje koristiti koznu obucu, samo kada

ne postoji opasnost od kvasenja.Ovaj savet primenljiv je za ribolov iz camca ili sa uredjenih obala, kada nismo primorani da gazimo po

vodi. U koznoj obuci, stopalima je toplije nego kada imamo gumene cizme, a za zimski ribolov najbolje su se poazale duboke kozne cizme

, cak i dva broja vece, kako bismo ispod njih mogli da obujemo dva-tri para carapa.

2. Najlon kese na nogama

Ako se ipak desi da treba da pregazite neku plicu vodu ili blato, odlicno ce posluziti dublje najlon kese( crne kese za djubre). Obijte ih kao cizme, pricvrstite gumicama

i, ako nisu suplje i ne zagazite preko njihove gornje ivice, stici cete suvih nogu na odrediste.

Kese mogu korisno posluziti za jos jednu stvar- ako se desi da nam se obuca uz sve mere opreza ipak napuni vodom. U takvoj situaciji

, mozemo cak i nastaviti ribolov ako imamo rezervne carape i dve najlon kese, koje cemo navuci preko njih, tako da stite carape i noge od

mokrih cizama.

3. Sredjivanje sitnog pribora

Pod sredjivanjem pribora najcesce se misli na ciscenje i podmazivanje masinica, eventualno pranje stapova , zamenu provodnika itd. Dovoljno je

odvojiti par sati, sto prekriti starim novinama i sve dovesti u red.

Prvi deo posla je odvajanje onoga sto nam ne treba,a takvih stvari ima uvek mnogo vise nego sto nam se na prvi pogled cini.Umesto da ostecene delove

opreme ipak ostavljamo po principu "mozda ce zatrebati", sve polomljene plovke, zardjale udice, stare najlone treba baciti.Zatim treba oprati i osusiti kutije za sitan pribor, pa sve

spakovati uredno i temeljno. Po velicini treba rasporediti olova , udice, plovke, vrtilice, kopce... Plovke treba prebrisati vlaznom krpom

i takodje spakovati po velicini ili vrsti tehnike i ribe, a isto se odnosi i na sve ostale sitnice. Kada se taj posao zavrsi, vise nije tako tesko

imati sredjen pribori uvek znati gde se sta nalazi.